НЕ сећа се само онај ко се тада није родио. Заглушујући звук сирена запарао је ваздух. Из Авијана у Италији, кренуо је лет "Милосрдног анђела", како је НАТО назвао своју акцију против Савезне Републике Југославије. Убрзо, затресла се цела земља.

Напад је почео око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнаест земаља Алијансе, без одобрења СБ УН, обрушило се најпре на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије. У Батајници, Младеновцу, Приштини.

Током 78 дана и ноћи бомбардовања, у 30.000 ваздушних налета испаљено је 50.000 разорних пројектила. Страдало је 2.500 људи, 500 цивила, а међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко је разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.

Ондашње власти у Београду штету су процениле на око 100 милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. С друге стране, група српских економиста извагала је да је штета била - 29,6 милијарди долара (податак који се узима као релевантан). Занимљива је и рачуница италијанских аналитичара. Они су упозорили: за те паре могло је да се прехрани 79 милиона људи на планети, где влада глад.

Нема града и насеља које НАТО бомбе нису начеле. Највише су страдали Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену. Отац Драгомир, мајка Драгица и њихова кћерка Снежана. Под бомбама угашен је живот и деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан.

У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара.

Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. Под налетом бомби у истом часу, страдао је и њихов тата Владимир. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, које су код родбине потражили спас - Јулијане Брудар и Оливере Максимовић, са којима је страдао и њихов друг Мирослав Кнежевић.

У памћењу су још призори сломљених новосадских мостова. Спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског "Крушика". Чачанске "Слободе". Нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће, убијена Лјиљана Спасић, студент завршне године медицине.

Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозване ОВК, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф Верификационе комисије ОЕБС на Космету, амерички генерал, пензионер Вилијем Вокер, представио је ову акцију јавности као "масакр" албанских цивила. Тога дана и почела је, дотад, незапамћена медијска кампања. Припрема за бомбардовање.

Овај бесомучни напад завшрен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И, улазак у јужну српску покрајину међународних трупа - Кфора.

Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га "обезбедиле", говори податак да је од почетка њиховог мандата са Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано - 1.500. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога - трећина која на Космету никада није живела.


ХАШКЕ ПРЕСУДЕ

Генерали Војске Југославије, највиши официри српске полиције, као и функционери током НАТО бомбардовања, оптужени су и осуђени за злочине на Косову и Метохији. После процеса у Хагу, где им је суђено, највишу казну добио је генерал Полиције Властимир Ђорђевић - 27 година. На 22 године осуђени су Никола Шаиновић, Сретен Лукић, Небојша Павковић. Генерале Владимира Лазаревића и Драгољуба Ојданића Трибунал је осудио на по 15 година.

По оптужници за Косово у Хагу је суђено и Слободану Милошевићу, тадашњем председнику СРЈ и Милану Милутиновићу, председнику Србије. Милиошевић је преминуо пре изрицања пресуде, а Милутиновић је ослобођен оптужнице.


САВЕТНИЦИ, ЛОБИСТИ, БЕЗБЕДНЈАЦИ

Вилијем Джеферсон Клинтон, под чијом су се капом вукли потези акције НАТО, данас је само "пратилац" своје жене Хилари, државног секретара Америке. Албанци су му се одужили улицом и билбордима. Тадашњи државни секретар САД Мадлен Олбрајт троши пензионерске дане. Генерални секретар НАТО у време акције на СРЈ, Хавијер Солана, до пре две године креирао је спољну политику Европске уније. Од тада га мало има у јавности. Весли Кларк, командант Алијансе, копредседавајући је лобистичке групе за етанол. Джејми Шејн, портпарол НАТО, и данас је високи функционер западних војних снага, задужен за "безбедоносне изазове". Тони Блер је изасланик своје земље за Блиски исток, а истовремено саветник влада Гвинеје, Руанде, Либерије и Сијера Леонеа. А Вилијем Вокер, који је све закувао, и даље је омиљени лик у Приштини, где су га недавно одушевљено дочекали.


ТАДИЋ У АЛЕКСИНЦУ

Дан сећања на страдале у НАТО бомбардовању биће у суботу обележен у Алексинцу. Венце на Спомен-обележје жртвама положиће председник Србије Борис Тадић, министар одбране Драган Шутановац и начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Лјубиша Диковић.