ЧИЊЕНИЦА да се "Индустрија мржње у Србији" завршава индиректном одбраном челника Савеза за Србију и навођењем имена Бошка Обрадовића, Драгана Ђиласа и Вука Јеремића не говори само у прилог томе да је поред материјала и концепта, текст координисан, кооперисан и савршено усклађен са интересима дела српске опозиције и њених медија, те да је хрватско-српска трансверзала и после толико година, од Пуканића до данас, и даље добро подмазана. Ово пише у новом ауторском тексту под називом "О хрватско-српској медијској трансверзали" медијског аналитичара Иштвана Каића, који преносимо у целости:

Прочитајте још: Стефановић: Ђилас бахат према полицији и данас као и пре

Деветог септембра на страницама хрватског Јутарњег листа објављен је у форми квазиистраживања текст "Индустрија мржње у Србији" са наднасловом "Таблоиди као излог Вучићеве Србије", који потписује новинар Владо Вурушић. У додатку наслова наводи се да су новинари тог таблоида насумице „издвојили сто насловница српских дневних новина и анализирали њихову новинску сцену", а одабрани су Информер, Ало, Курир, Српски телеграф, Блиц и Вечерње новости. Упркос жељи да доминантан део српске медијске сцене прикаже као производ Вучићеве диктатуре, његове опсесивне контроле, те на крају представи Србију као хушкачку машину која је заправо највећа претња по стабилност региона и ЕУ интеграције, овај текст, када се чита из Србије, међутим, пре било какве поенте аутора, изневерава његову намеру и открива нам да би тешко могао да настане да своју скицу не заснива на, и не преузима већ широко доступне антивучићевске концепте и формулације настале у Србији. Штавише, ово би се могло третирати као главна шема, а Вурушићев текст само као последњи изданак у читавој дијахронији једне високофункционалне прекограничне трансверзале негативног утицаја, који тамошњи медији врше над грађанима Хрватске по питању погледа на Србију и њено актуелно руководство.

Прочитајте још: Покрет социјалиста: Понош оправдава усташе

Ту дијахронију, симболичну историју градње данашњег значења, ваљало би оцртати кроз примере. Главни и одмах набачени фантазам у овом тексту јесте да Вучић лично преко своје саветнице за медије Сузане Васиљевић одлучује о томе који ће садржај моћи да се појави у побројаним медијима, што би значило да ниједан садржај који у њима видимо није објављен а да претходно није добио одобрење од некога одозго. То одмах претпоставља и суседни фантазам да уредници пре него што објаве своја издања свакодневно трче у Председништво или их пак шаљу електронски Васиљевићевој и Вучићу, који их затим одобравају или враћају на дораду. Колико год карикатурално деловали, ови фантазми су итекако делатни (’лудо је и баш зато тачно, јер ова власт је луда’) и настали су у Србији, а не у Хрватској (и Вурушић каже да је то „јавна тајна у Београду“ и тако сам признаје одакле црпи поставку), и то не нужно у главама неких „малоумних“, него управо оних високообразованих и наиме угледних. Обично им два имага служе као предложак и асоцијативни извор напајања: медијска контрола у периоду бомбардовања 1999, као и у времену ванредног стања 2003. године. Први имаго је чврсто у вези са Вучићем, док се у другом веза до њега данас остварује преко означитеља-посредника.

Ови фантазми не разликују ни контролу медија од утицаја на медије, где под утицајем мислимо на привилегију представника власти да због извора информација којима их неретко снабдевају или финансијских погодности које им евентуално пружају, провуку одређени садржај који је од интереса власти у појединим медијима. Утицаја је одувек било и биће, те није настао од Вучића, а сами новинари га, било у време Тадића, Вучића, Коштунице или Ђинђића еуфемистично називају – „добром сарадњом с влашћу“. Оно чега је такође било раније и што нема везе с Вучићем, а фантазми занемарују, то су итекако постојане личне националистичке склоности уредника таблоида попут Вучићевића, Вучелића и њихових деривата. Они, за разлику од Родића и Симоновића, тј. Курира и Блица, којима је кредо увек био и остао да што боље уновче чланке и ништа друго – од када постоје на медијској сцени и без обзира на то ко је на власти, макар привидно показују константу у односу према Хрватима, Албанцима, Бошњацима, Црногорцима и осталима, тј. политичким руководствима држава у региону.

Утилитаризацију овог концепта, који су Вучићеви неистомишљеници у Србији исконструисали и форсирају против њега, Јутарњи лист, који иначе од свих хрватских листова предњачи у негативној кампањи против водећег српског државника, проводио је и уочи парламентарних избора у Хрватској 2015. године. И тада се 7. октобра појавио текст чудне садржине за хрватско подручје ауторке Сњежане Павић, под насловом „ПОУКЕ ИЗ ДЕМОКРАЦИЈЕ НА ПРИМЈЕРУ ИЗ БЛИСКОГ СУСЈЕДСТВА Што се догоди кад с гнушањем одбијете гласати за мање зло“, који у крајњем резигнирано гледа на последице акције „бели листићи“ током избора у Србији 2012, која је помогла долазак Српске напредне странке на власт. Иако се у првом делу текста критикује Тадић, исти прилог завршава се тврдњом да, због контроле медија коју је успоставио Вучић, сада многи жале за тим што је дошло до смене власти и да Тадића „праве од блата“.

Иако је поента чланка за конзументе у Хрватској била да одговори на питање како је могуће да у једном дану сви српски таблоиди на насловницама имају Зорана Милановића означеног као „усташу“, којег је овај таблоид подржавао у кампањи, антивучићевски конструкти поново су били само прекопирани из Србије, а текст је два дана касније у Србију пренео Блиц, покушавајући насловом „’Лепи Борис, српска барбика, свима је ишао на живце’“ да потури садржај сасвим другачије поенте. Сарадња и размена садржаја између Блица и Јутарњег је стална, па тако седам година касније, 31. јула, Јутарњи преноси из Блица текст о тзв. парадајз туристима из Србије који наиме почетком и крајем сезоне тегле џакове паприке и парадајза у Грчку и тамо од истих спремају зимницу и праве ајвар да не би трошили своју струју. Међутим, када овакву глупост пренесе медиј земље која је због изласка на море популарна туристичка дестинација, чланак добија сасвим другу конотацију јер оно што је у Блицу стајало као нека врста занимљивости, сада у Јутарњем служи за исмевање и омаловажавање српских туриста, што значи да исти садржај има сасвим другу употребу и тиме окупира различито место у језику.

Само пет дана после текста Павићеве, која је као средство до мете користила „Вучићеве таблоиде“, Јутарњи је учинио нешто што се не памти да је иједан таблоид у Србији икада учинио. Новинари овог таблоида запутили су се у родно село Вучићевог оца, разговарали са мештанима и пребројавали гробове не би ли проверили да ли су поједини чланови његове породице заиста побијени у Другом светском рату од стране припадника тадашње НДХ, како Вучић тврди. Тако 12. октобра 2015. настаје прилог „ЈУТАРНЈИ РАЗОТКРИВА ВУЧИЋЕВ МИТ Посјетили смо село српског премијера: ’Усташе нису убиле баш никога из његове обитељи!’“, са наднасловом „Лаже ли челник Србије?“, који потписује новинар Марио Пушић. Пошто је Вучић детаљно навео имена побијене родбине, Јутарњи је два дана касније морао да призна да је „дио Вучићеве обитељи, нажалост, страдао у усташким погромима“, са додатком да ипак нису сви, што иначе никада нико није ни тврдио. И све то под огавним, релативизујућим насловом „Нема злочина који се може оправдати другим злочином“.

Хрватско-српска медијска трансверзала не одликује се само преузимањем већ креираних целина, контекстуалних блокова које је пре тога неко у Србији пажљиво избрусио, него неретко и активним учествовањем јавних личности из Србије, а међу њима и веома опскурних медијских актера који у хрватским медијима добијају могућност да у вези с Вучићем изјаве оно што им никада не би пало на памет да изјаве у неком иоле афирмисаном српском гласилу. На тај начин успоставља се тзв. wин-wин комбинација јер осим што профитира хрватски медиј због вазда актуелне теме сатанизације Вучића, профитира и онај ко је изјаву дао пошто ће га антивучићевски део српских медија пренети у стилу „медији у региону пишу“. Сетимо се само интервјуа који је Слободној Далмацији 25. јануара 2014, у јеку изборне кампање у Србији, дала рођена Сплићанка и бивша директорка Архива Београда Бранка Прпа, под називом „Александар Вучић судјеловао је у убојству Славка Ћурувије“.

Осам дана након што је изазвао инцидент и покушао да прекине Вучићево предавање на Лондонској школи економије, исти медиј, 4. новембра 2014, објавио је и интервју са човеком криминалне прошлости који се лажно представља као некадашњи Ђинђићев близак сарадник и саветник, Николом Сандуловићем. Сандуловић је по боравку у Лондону преко Фејсбука објавио да сумња да је праћен, да би затим са ћерком експресно отпутовао у Сплит и тамо изнајмио стан, о чему, између осталог за Далмацију говори под насловом „Вучић је наручио моје убојство, доказе сам предао сплитској полицији“. У интервјуу је тврдио да је снимио разговор са оперативцем БИА који му је саопштио да Вучић жели да га ликвидира и да ће доказе о томе предати „Њемцима, Американцима и цијелој Европској унији“. Са њим разговара новинар Винко Вукотић, који Вучића у питањима слободно описује као „ноторног шешељевца“.

По истој матрици уговорене обостране користи, за недељник Национал интервју ће 17. новембра 2015. дати Славиша Лекић, који ће годину и по дана касније бити изгласан за председника Независног удружења новинара Србије. Повод за интервју је књига цитата „Свака част Вучићу“ које је сакупио о водећем српском државнику, о Вучићу између осталог говори као о неуспешном хулигану који у хијерархији навијача Црвене звезде није успео да се пробије до првог ешалона, па је решио да лечи комплексе оним што тренутно ради и што ће тек радити. Разговор са њим води Давор Пашалић, у то време уредник у београдској новинској агенцији ФоНет, који у питањима Лекићу провлачи тврдње да за Вучића концепт истине и лажи не постоји, да је Вучић „желио бити већи злочинац од службено највећих“, „већи шовинист од Шешеља“ и „већи хушкач од некадашњег директора Радио телевизије Србије Милорада Вучелића“. Пашалић се подсмевао Вучићевим речима да је изјава о сто муслимана из 1995. извучена из контекста, што је двадесет година касније, не желећи то, практично доказала и ТВ Н1.

Хрватски таблоид Национал је у Србији познатији из периода првих година новог миленијума, када је под патронатом његовог тадашњег уредника Иве Пуканића, почев од 15. априла 2001. и текста „Главни мафијашки бос Балкана“, наредне 42 недеље за рачун Творнице духана Ровињ у власништву Јапан тобако интернешенела водио кампању криминализације тадашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића и премијера Србије Зорана Ђинђића, представљајући их као лопове и убице у популарној „дуванској афери“. Тада је боље него икада раније уочена трансверзала аутсорсинга, преношења текстова из Хрватске у Србију и Црну Гору, чији се садржаји односе и потичу из земаља-жртава. Четрнаест година касније, у истом медију који поново воде Пуканићеви најближи сарадници, интервју са Лекићем добија назив „Вучић је опаснији од Милошевића иако још не убија“, па тако у насловима сва три поменута интервјуа фигурира именица „убојство“ или глагол „убити“ из којег је та именица изведена, те Вучић као буквалан или потенцијалан субјекат-протагониста. Важно је разумети да ниједан од ових прилога није резултат само жеља интервјуисаних личности из Србије, него пре изузетног поклапања њихових жеља са афинитетима хрватских новинара и уредника према заједничкој мети – Вучићу.

Посебан замах у новијој историји хрватско-српска медијска трансверзала добија пуштањем у рад регионалне ТВ Н1, која од самог почетка неће радити на „помирењу у региону“, како обмањује своје западне инвеститоре, већ ће каблом управо ширити антивучићевске ставове преко читавог региона и омогућавати да се негативни ставови о Вучићу из региона брже пренесу назад у Србију. Тако је недавно откривено да телевизија, која је на дан Вучићевог одласка у меморијални центар „Поточари“ у студију у Београду угостила Ђорђа Вукадиновића, човека који је тај догађај тумачио као понижавање Србије, истовремено хрватској публици акцију „Олуја“ представља као ослободилачку. Иначе позната по пренападном уметању наводника и критизерству у својим прилозима, тиме је она један у најмању руку полемичан догађај, пропагандистички, у корист хрватских власти, приказала једнодимензионално.

Већ је из наведеног јасно да је у хрватском (медијском) дискурсу Вучић неодвојив од – да не кажемо, непојмљив без – Шешеља и то је главна језичка ствар, џак за ударање. Неизоставно се каже, „Шешељев мали“, „Шешељев потрчко“, „мали од Шешеља“, „шешељевац“, „шегрт“, „четник“ и томе слично, од којих свако означено има свог референта у ратним деведесетим, које за Хрватску пак симболизују нови почетак државне независности и чине знак позитивне идентификације. То је врло добро знала и уредница Пешчаника Светлана Лукић када је, у периоду док је намерно оклевала да пређе на нови сервер и оспособи за рад свој нападнути сајт, 25. јуна 2014, у интервјуу за хрватски портал Х-алтер причала како Вучића краси „шешељевски шарм“, те да је „искуство у сатирању медија стицао док је био Милошевићев министар информисања“. „Сада када није само мали од палубе него капетан, само му небо може бити граница“, додала је она, што је било сасвим довољно да наслов гласи „Од малог од палубе до капетана с пиком на медије“.

Пет година после тога, Зоран Милановић, председнички кандидат СДП-а у новој изборној кампањи која је у току, Вучића ће 24. августа 2019. оптужити за ширење мржње после напада на Србе који су у кафићу код Книна навијали за фудбалере Звезде: „Сад видимо да се у то укључио и Александар Вучић, мали од Шешеља.“ Колумниста Вечерњег листа Звонимир Деспот 5. септембра започеће свој текст оваквим пасусом: „Предсједник Србије Александар Вучић, иначе шегрт четничких војвода Војислава Шешеља и Томислава Николића, сваке године за годишњицу операције Олуја покаже своје право лице, оно четничко, какво је показао и тијеком свог познатог говора у Глини за вријеме окупације кад је говорио о својим мокрим сновима о стварању велике Србије. Тако он стално има мокре снове кад је у питању Олуја која је њему и свима његовима и њему сличнима једном заувијек разбила те њихове мокре снове.“

Синтагма „великосрпска агресија“, осим што се неизбежно односи на деведесете, једна је од оних које у Хрватској имају придодајуће употребно значење, на које је Вучић, чини се, покушао да укаже Колинди Грабар-Китаровић. Тамо се она не користи као само један од набујалих национализама који су у бившим југословенским републикама довели до, а затим и ширили рат, него као ексклузивни узрочник и катализатор рата, па су тако све друге негативне појаве у њему једним потезом практично потпале под одбрамбени и ослободилачки акт, са чиме је на крају еквивализован и настанак независне хрватске државе. Међутим, овакво понашање језика ставља ипак хрватске новинаре и политичаре у незавидан положај јер одмах укалупљује и полако стереотипизује сваку реакцију на све што има везе са Србијом и српским руководством, поготово актуелним. Тако је расходовани тенк испред Маракане експресно морао постати тенк из Вуковара, Пуповчева реакција на пребијање Срба код Книна спремно је упоређена са Меморандумом САНУ, док су жеља и покушај српске војне делегације да присуствује комеморацији жртвама у Јасеновцу прекодификовани у „насилни упад војске Србије“ на хрватску територију, уз коментар да „није више 1991.“ Будући да ово демонстрира својеврсну закоченост која не дозвољава и препречава сваку могућност другачијег тумачења, никако је другачије не можемо разумети него као хендикеп који понајвише штети онима који га емитују.

Паралелно са тим хендикепом, са којим Србија ипак мора донекле саосећати, иде покушај његовог надомешћивања, па отуд долазе бројна понижавања најважнијег српског државника која су таква да заправо увек хоће нешто више рећи о узвишеној и недодирљивој позицији оног који понижавање упућује. Због тога хрватски означитељ ’Вучић’ у исто време може окупирати имаго (означено) како несносног страха и опасности, тако и имаго посве небитног, примитивног неандерталца тек сишлог са дрвета, пред којим стоје векови развоја док се не цивилизује. То је посебно видљиво у оспоравању резултата његове политике који нису само за добробит Србије, него читавог региона, па тако у Јутарњем листу и Вурушићевом квазиистраживању поменутом на почетку има места и за оспоравање промене климе појединих западних сила по питању поновног отварања питања Косова, неприсуство на варшавском обележавању почетка Другог светског рата служи за доказ да је Србија у „међународној полуизолацији“, док се недавна посета Макрона Србији означава као „ледени туш за Вучића“. Све је више прилога о наводној преоријентацији Србије ка источним савезима иза којих лежи сугестија да никада не бисмо требали да будео део, нити нам је место у ЕУ, као што Хрватској јесте. Шта је то, ако не више жеља да неандерталац остане то што јесте него критика?

Чињеница да се „Индустрија мржње у Србији“ завршава индиректном одбраном челника Савеза за Србију и навођењем имена Бошка Обрадовића, Драгана Ђиласа и Вука Јеремића не говори само у прилог томе да је поред материјала и концепта, текст координисан, кооперисан и савршено усклађен са интересима дела српске опозиције и њених медија, те да је хрватско-српска трансверзала и после толико година, од Пуканића до данас, и даље добро подмазана. Она поврх свега говори о непоправљивости циркуларне импотенције хрватских новинара и колумниста, а потом и политичара, који као да нису у стању да упуте ниједну реч сувисле и оригиналне критике, па прибегавају као у објектно оријентисаном програмирању већ постојећим субрутинама, користећи тај бонус, вишак у значењу који такви садржаји променом медијског локалитета добијају. Изгледа тако сасвим видљиво да чоколадице које је Грабар-Китаровићева децембра 2016. делила деци у Дубровнику ипак нису једини производ који прети општом заразом хрватских конзумената, са потписом Made in Serbia.

(informer.rs)