У сведочењу Томаса Хадсона, као и у циркуларном мејлу његове оставке, он истиче да је Косово у Дејтону остављено по страни за наредну етапу, а Милошевић у уверењу да САД поштују суверенитет СР Југославије над Косовом. Казује да је Мортон Абрамовиц 1997. са чела НЕД прешао у Савет за иностране послове (Council on Foreign Relations). У јануару је објавио колумну у Волстрит џорналу где је обзнанио ту драстичну промену политике према Косову. Абрамовиц је гласно изговорио да је „време да се подржи пуна независност Косова“. Истакнуо је и опцију бомбардовања Србије, збацивања Милошевића, наоружавање и обуку ОВК/КЛА и претварање Косова у НАТО протекторат уз коришћење копнених трупа. Није требало дуго чекати, ОВК/КЛА је од новембра 1997. до фебруара 1998. повећала своје активности на терену. Хадсон се није слагао с таквом политиком. Није се слагао с кршењем обећања Холбрука у Дејтону, није се слагао с новом агресивном улогом НАТО-а. Сматрао је да је потребан мандат ОУН и декларација рата од стране Конгреса. Још увек је сматрао да је било могуће дипломатско решење.

Први део текста - Како је измишљено етничко чишћење на Косову

НЕОПХОДАН ПРЕСЕДАН

Рат се просто желео из свих поменутих разлога, а највише као преседан у међународним односима неопходан за даље акције у свету. Дакле, оставити ОУН по страни и одлучивати по властитом нахођењу о „претњама“ миру. На овом пројекту није радила само једна држава. Речима Мадлен Олбрајт: „НАТО интервенција представљала (је) само први важан корак ка успостављању нових обичајних норми међународног права, према којима хуманитарна интервенција може бити допуштена без одобрења Савета безбедности.“ Извршилац овог посла, генерал Весли Кларк ће потврдити дуготрајну симбиозу ово двоје: „Она је велика дама. Ми смо били заједно кроз целу нашу војну каријеру. Била ми је партнер, пријатељ, саветник, тренер, љубав.“

Још један компетентан сведок, командант снага КФОР-а на Косову, генерал Фабио Мини, сведочи да је „хуманитарни рат“ на Косову био резултат низа рационалних и логичких мишљења која су покренула емотивне манипулације.

Прочитајте још: Како су отац и син Мађари бранили Косово

Мадлен Олбрајт

„Он је скоро савршен резултат кампање психолошког рата коју су водили наши креатори политике (…) Од почетка је било јасно да Милошевић не представља претњу по међународну безбедност, већ да користи методе свог претходника Тита у покушају да сачува мозаик који се распадао (…) Било је јасно да су Америка и Велика Британија донеле одлуку о отцепљењу Косова још у време када се Босна одвојила. (…) (Овај) рат у трајању од 78 дана називан је на све могуће начине осим рата који ће омогућити драстично решење. Жао ми је (…) да је решеност КФОР-а да сачува права свих инструментализована и да је више од 300.000 војника, који су мислили да учествују у процесу стабилизације и успостављања мира, послужило само да се купи време и потроши новац за насилно решење које је било унапред планирано и које не решава ништа. Жао ми је што се наша војна упорност у томе да бранимо права свих данас своди на одбрану права једне стране на штету друге.“

РАТ ЋЕ СЕ НАСТАВИТИ

Строуб Талбот, помоћник државног секретара Мадлен Олбрајт, 2005. године, одговарајући „многим коментаторима и политичким лидерима који се питају да ли НАТО треба да оде у часну пензију, завршавајући своју изворну сврху“, написаће – НЕ. У свом ширем одговору управо разоткрива скривену позадину кампање 1999. и њен дугорочни значај, тачније смишљену намеру да се по истом моделу настави даље:

„НАТО је први пут кренуо у рат нападајући режим који је брутализовао националну мањину … (али) … Милошевић јесте у затвору Хашког суда, али његова сорта предаторских тирана није истребљена. Рат ће се наставити ако је то потребно, с времена на време као део ширег напора да се зауставе агресије и крволочност диктатора, успостави ред насупрот хаосу, уопште да се одбране интереси и наметну опште норме на остварењу – међународне заједнице.“

Ово је управо супротно од онога у шта су лидери Сједињених Држава, и део европских, покушали да убеде свет у априлу 2000. године – да је Косово изузетак и да се убудуће неће излазити из оквира УН.

Француски историчар и геополитички аналитичар Алексис Труд скреће нашу пажњу на анализе стручњака за геостратегију Џејмса Курта, који у својој књизи потврђује много од претходно наведеног. Према Курту, тај „први рат у ери модернизације“ нема директне везе са српском покрајином, а хуманитарни изговор подржаван је само у неким интелектуалним и медијским срединама. Курт сматра да „на Косову, као и на другим странама, Сједињене Државе повезују економске и безбедносне циљеве, инструментализујући међународне организације“. Србија, на раскршћу геостратешких праваца, морала је бити потчињена. „Требало је, дакле, осигурати контролу Србије, чак и по цену трајне економске дестабилизације и пада Милошевићевог режима.“

ПРАВДАЊЕ АКТЕРА

Прави циљеви рата су тако током његове припреме, трајања и експлоатисања резултата успешно „продати“ јавности. Саучесници су збуњени, успешно „купљени“ медијском причом да су подржали рат племенитих циљева. Но не сви.

Јавности је сугерисано да је албански револт избио када је Косову укинута аутономија 1989. године, и када је Косово било изложено бруталној репресији Милошевићевог режима. Војна интервенција „међународне заједнице“ наводно је отпочела када су сва дипломатска средства била исцрпљена. Косово је била последња епизода агресије коју је водио екстремни српски национализам оркестриран од Слободана Милошевића у циљу етнички чисте „Велике Србије“. Почело је са агресијом на Словенију, потом Хрватску, онда на Босну и коначно Косово.

Генерал Фабио Мини

У једном зборнику радова Кејто института у Вашингтону, Џејмс Џатрас је у тексту под помало ироничним насловом – „НАТО-ова Алиса у земљи чуда – интерпретација“ прегнантно побројао све те стандардне клишее који су пратили ондашње догађаје, хашке оптужнице српским лидерима, па, ми смо сведоци, истрајавају и приликом обележавања 20 година од НАТО кампање кроз речи некадашњег портпарола НАТО-а Џејми Шеа и других актера.

„НАТО верзија“ пише Џатрас „иде некако овако:
Криза на Косову је једноставно последња епизода агресивног похода екстремног српског национализма, оркестрирана од југословенског председника Слободана Милошевића, који је желео да створи етнички чисту Велику Србију. Та агресија – прво на Словенију, потом Хрватску, онда на Босну – и коначно је дошла до Косова, углавном зато што су Запад , посебно НАТО, одбили да му се супротставе“
„Пре 1989, казује НАТО митологија, Косово је било у миру у систему аутономије која је албанској етничкој мањини дозвољавала висок степен самоуправе. Тај status quo је поремећен када су Срби опозвали косовску аутономију те иницирали систем апартхејда и етничке дискриминације. После десет година опресије, косовски Албанци су се суочили са припреманим планом геноцида, сличног оном који су Срби већ починили у Босни. Подизање ОВК/КЛА било је неизбежан одговор на ту претњу. Сједињене Државе и међународна заједница су већ били исцрпели сва дипломатска средства за решавање кризе, што су понудили Србима у Рамбујеу, али … они су то одбили. У складу с тим, НАТО није имао другог избора него да војно одговори, тачније изврши ваздушне ударе, и приведе Србе, као што је то учинио у Босни, за мировни сто. Кампања у пролеће 1999. била је уперена против Милошевића и његовог безбедносног апарата, а не против српског народа.“ Тако, се то, у кратко, представља од стране НАТО званичника и државника, али проблем је у томе што та слика тешко да може да одговара стварности и комплексној слици.

НИ РЕЧИ О ОВК

У мемоарима Медлин Олбрајт све наводно почиње од 1989. када је Албанцима укинута аутономија коју су уживали од 1974. Тада су им укинута политичка и економска права. Милошевић је свуда распоредио полицију, затворио школе. Ни помена о 1981. години и реаговању Југославије. Преговори у Рамбујеу су у њеној интерпретацији били у најбољој намери. Каже да је убеђивала Милана Милутиновића, председника Србије, да ће НАТО на терену штитити Србе и њихова људска права. У њеној интерпретацији Тачи јесте био проблематичан, али су сви прихватили да их саветује тим на челу са Мортоном Абрамовицем „њеним дугогодишњим пријатељем бившим амбасадором, дивним адвокатом људских права“. Рат 1999. се није могао избећи, пише она, после масакра у Рачку и Милошевићеве тврдње да су тамо убијени терористи, што је њу утврдило у одлучности да испоручи ултиматум, јер није довољно Албанцима помоћи да се њихове патње открију свету. Сами верификатори (Вокер) нису могли спречити масакре.

Председник Клинтон је у мемоарима, као и Олбрајтова, доследан у својој некадашњој пропаганди. Срби су, пише, у лето 1998. нападали на наоружане и ненаоружане Косоваре, 300.000 је напустило своје куће. У октобру 1998. НАТО је морао да запрети Србима ако не дозволе долазак посматрача који ће надгледати спровођење резолуције ОУН. Интервенција је била одложена. Ствари су се мало смириле, али онда су у јануару 1999. Срби поново кренули са злочинима убијања невиних. Но, добром вољом Запада, још једном је дата прилика дипломатији, али председник пише да није био оптимиста. Стране у конфликту су биле јако удаљене.

„САД и НАТО су хтеле да Косово има политичку аутономију коју је према Уставу Југославије уживало између 1974-1989. Клинтон је потом у објави рата навео да је Милошевић укинуо уставна права Албанцима да говоре својим језиком, да имају своје школе, вршио је злочине, спаљивао села, да је само у последњих пет недеља пре избијања рата протерано је 60.000 од 250.000 укупно. Рат, казује Клинтон, треба да покаже Милошевићу да смо озбиљни у намери да зауставимо његову нову рунду етничког чишћења и спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила. Нигде ни трага о плановима његове и других земаља из прве половице 1990-их да се Косову да независност. Нигде ни трага о војним активностима на обуци и припреми ОВК, нигде преговора са македонском владом 1997. о стационирању трупа НАТО и другим припремама.

У својим мемоарима главнокомандујући Весли Кларк покушава још једном да оправдање за све грешке и трагику рата остави српској страни у наслеђе. Он примећује да се многима чинило да је НАТО на погрешној страни. Наводи ехо тога и у речима француских генерала. Инсистира да се радило о хуманитарној интервенцији пре свега – „Етничко чишћење које су спроводили Срби отпочело је пре почетка ваздушне кампање“. Тиме је „решио“ крупну дилему која је постојала у светској јавности да је тек НАТО нападом створена прилика Србима за кампању етничког чишћења коју су правдали НАТО ударима. Ни речи о рапортима УНХЦР-а о 90 етнички очишћених српских села од октобра 1998 до јануара 1999, ни речи о циљаним дејствима ОВК и свему ономе што су посматрачали бележили на терену. Ни речи о генералу Вилијему Вокеру и његовим активностима.
Џејмс Курт

Годину, две касније, крајем 2003. године у интервјуу за ЦБС пред одлазак у Хаг да сведочи у процесу Слободану Милошевићу, поновиће тврдње из мемоара, а потпуно ће оставити по страни своја рана сведочења из 2001. године која смо претходно наводили. Новинар Ден Радр бележи да је Кларк чврсто био убеђен да су САД требале да интервенишу трупама у том „геноцидном грађанском рату“. И ту је кривио Србе за рат у Босни:

„То није био стварни рат. То је био рат против ненаоружаног народа, и ја нисам могао поднети мисао да Сједињене Државе стоје по страни и дозвољавају да се то дешава. У лето 1998, док сам био командант, почео је нови круг етничког чишћења. Неких 300 до 400.000 косовских Албанаца било је протерано из својих домова. Када имате посла са људским животима и стварима као што су ове, знате има људи који поводом овога кажу да ми немамо интерес у томе. Да има нафте тамо ми би то зауставили. Дакле, ми треба да се пре боримо за нафту него за људске животе? Ја не мислим тако … ја сам емотиван поводом ових ствари. Када можеш да учиниш добро, онда требаш да га учиниш“.

Србија, на раскршћу геостратешких праваца, морала је бити потчињена: Џејмс Курт

РЕДЕФИНИЦИЈА ПОЈМОВА

Ништа боље не одређује стварни контекст припреме и праксе мешања у југословенску кризу него све касније интервенције које је Алијанса спроводила на северу Африке, Блиском Истоку, Заливу, просторима бившег СССР.

Од значаја за праћене је произвођење хуманитарних криза уз помоћ прокси снага које се по потреби промовишу у „борце за слободу“, оптуживање „злих диктатора“ за хуманитарне кризе, јавно прозивање проблематичних држава против којих ће се повести рат („Rouge states“). Често се користи инверзија значења стандардне терминологије. Инвазија, суспензија суверенитета и постављање марионетских режима назива се „увођењем демократије“ и „демократских вредности“.

Сваки облик отпора за очување државног и економског суверенитета се проказује. Користе се притисци преко ММФ, Светске банке, разни облици економских санкција. Погоршана ситуација се онда у глобалним медијима презентује као чиста воља злих, локалних лидера. Активности се одвијају и на унутрашњем плану држава које се дефинишу као „проблематичне“ и којима следују „спонтане“ револуције различитих боја.

У недостатку хуманитарних разлога посеже се за тероризмом који ваља истребити где год се појави. Производи се страх код властитог становништва који служи повратно за свеопшту контролу приватности, стални надзор и одузимање (одрицање) од некада достигнутих грађанских права зарад сигурности.

Посебно, у балканском случају забрињава, редефиниција појма геноцид. Холокауст и утврђени геноцид током Првог и Другог светског народа, односно колонијалних времена, сада се релативизује из практичних разлога. Чак сразмерно мањи ратни злочини проглашавају се геноцидом. Или се, у исто време врши ревизија историје и заташкавање, односно дељење жртава на оне вредне пажње и оне које су безвредне. Земљама клијентима великих сила дозвољено је поступање које би за неке друге народе и лидере, када би и у мањем обиму починили такво нешто – следиле бомбе, специјални судови и слично. Тиранском платформом је на пример било предвиђено да се због извршеног геноцида над Албанцима од 1912. до 1956. не може признати право македонској и српској држави на просторе насељене овим народом. Није непознато да се повремено јављају гласови да Републику Српску треба укинути као геноцидну творевину. Сребренички мит је двоструко функционалан, и у редефиницији геноцида и у оправдавању „хуманитарне интервенције“.

Др Миле Бјелајац