ПРИПРЕМЕ за оно што се догодило 5. октобра 2000. године трајале су месецима. Још средином 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиција са државницима кључних светских сила и оперативцима њихових служби. Ако данас и није могуће открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући. Суштина свих тих састанака била је иста - Слободан Милошевић мора да оде са власти.

У августу 1999. године у Братислави се одржава први састанак опозиције, односно свих странака и свих структура које су биле против Слободана Милошевића. То је уједно био и први излазак опозиције у иностранство после бомбардовања. Организатори и финансијери братиславског састанка били су Институт "Ест-Вест", заједно са словачким Министарством иностраних послова. Најзначајнија одлука скупа је закључак да Слободана Милошевића не треба рушити демонстрацијама, него на изборима. Било је то први пут да се на неком међународном састанку ове врсте формулише овакав став. Истовремено, био је то сигнал да је Запад променио стратегију према Србији и њеном лидеру.

НЕКОЛИКО недеља после братиславског, одржан је скуп и у Берлину, на коме је потврђено опредељење за борбу против Слободана Милошевића политичким средствима. Избори постају политичка стратегија опозиције. У НАТО бази, бивше и будуће престонице Немачке, пада договор да се примени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше - посао ваш!

То је уједно почетак новог политичког процеса у коме учествују Европска унија, САД, опозиција Србије и званична власт Црне Горе. Састанци се одржавају у Будви и на Светом Стефану, а присуствује и Роберт Гелбард, главни емисар америчког државног секретара Медлин Олбрајт. Овом неформалном телу убрзо се придружују и представници ЕУ и амбасадори у Београду.

ДОГОВОР ВОЈНИХ ОБАВЕШТАЈАЦА ПРОЦЕС смене власти у Србији није могао да заобиђе ни војне обавештајне службе. Први директан контакт са Војском Југославије остварен је у лето 2000. на аеромитингу у Биг Хилу, на коме су учествовала два "супергалеба". А последњи састанак британских и америчких обавештајаца и представника војне обавештајне службе Југославије одржан је 4. октобра 2000. у сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: "Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, врховна команда неће послушати." Порука је пренесена опозиционим лидерима.

Тих новембарских дана челници Савеза за промене добили су позив да посете Вашингтон и прилику да се сусретну с најважнијим америчким званичницима у влади и у Конгресу САД. На пут су кренули: Драгослав Аврамовић, Зоран Ђинђић, Владан Батић, Милан Ст. Протић, Горан Свилановић, Велимир Илић и Зоран Живковић. О томе Милан Ст. Протић сведочи у књизи "Изневерена револуција":

Прочитајте још - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Ко је и колико платио 27. март и 5. октобар?

- У АМЕРИЧКОЈ престоници делегација је дочекана с пуним уважењем и пажњом, као група људи спремна и способна да сруши Милошевићеву власт. После разговора у Сенату и Представничком дому, и нарочито с државним секретаром Медлин Олбрајт, Американци су први пут понудили свесрдну помоћ... Ван протокола, последњег дана боравка, на вечеру нас је позвао Ричард Холбрук. Стигао је са готово пола сата закашњења у пратњи Кристофера Хила и још двојице својих сарадника. Крупан, гласан, упадљиво доброг расположења. Бахати Американац у опхођењу, непосредан до агресивности. Лажно љубазан са јаком нотом јеткости. Супериоран. Говорило се на енглеском уз тих симултан превод... Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:

"Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да победите само филипинским методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори?"

Ђинђић се први јавио: "Седи поред вас, то је професор Аврамовић".

"Да", рече Холбрук злурадо, "признајем г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало лепша". Нико није одговорио.


БРИТАНЦИ и Американци, паралелно са стратешким договорима са опозицијом о начину рушења Милошевића, систематски воде акцију за придобијање што већег броја људи за свој циљ, нарочито припаднике државних структура. Врбовање се одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, давањем подршке одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. На мети су били они који су могли бити уцењени, плаћени, или којима је здрав разум говорио да Милошевићево време истиче. Порука људима у систему била је: "Морате променити страну." Пословне људе су убеђивали да ће без Милошевића зарадити много више новца него с њим. Проблеми у Социјалистичкој партији Србије и врху државе су се множили. Сви су знали шта се дешава, али нико није хтео ништа да предузме... Многи су размишљали о томе како да сиђу са брода који тоне.

Британски амбасадор, који је службовао у једној од суседних земаља и посредно био укључен у акцију обарања Милошевића, доцније је изјавио: "Били смо свесни да наше службе врбују инсајдере... Разлика између Југославије и Ирака била је у томе што је у Југославији било талената за врбовање."

На свим састанцима са представницима западних сила Зоран Ђинђић је тражио да Британци, Американци и Европска унија више не праве нагодбе са Милошевићем. Понуда председнику СР Југославије да мирно препусти власт на изборима, уз амнестију од Хашког трибунала, било је неколико.

НАЈПРЕ су Американци преко једног функционера из Уједињених нација, у Будимпешти, предали поруку представнику југословенске владе за Милошевића. Она је гласила: "Реците Слободану да не брине због хашке оптужнице за ратне злочине. Побринућемо се да га не ухапсе, али ако не буде сарађивао, наставићемо притисак. Све што треба да уради јесте да распише изборе и затим се достојанствено повуче. Може да задржи и нешто новца, али мора да схвати да је готово".

Друга понуда је достављена преко Грчке, коју су покушали да искористе због добрих контаката са председником Србије Миланом Милутиновићем. Милошевић је одлучно одбио било какву сарадњу. То, тврде упућени, уопште није изненадило Американце, јер је психолошки профил који је направила CIA предвидео такву реакцију: Милошевић је под притисцима постајао страховито искључив и тврд.

Како се ближио крај миленијума, све веће количине пара су почеле да улазе у Србију. Прва шушкања су почела када су поједини активисти другог ешелона ДОС, нагло почели да троше неуобичајено велике новчане износе. Непуна два месеца после 5. октобра, 26. новембра 2000. године, "Њујорк тајмс" покреће питање колико је новца потрошено за смену власти у Србији:

"Нема прецизних података колико је тачно пара уложено у свргавање Милошевића. Америчка агенција за међународни развој каже да је око 25 милиона долара уложено само ове године. Неколико стотина хиљада долара је дато директно "Отпору" за пропагандни материјал - мајице, беџеве и слично..."

У КЊИЗИ Тима Маршала, новинара "Скај њуза", "Игра сенки - Петооктобарска смена власти у Србији" аутор пише: "Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције... Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу."

У једном од ретких интервјуа, које је дао поводом објављивања ове сензационалне књиге, на питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит: "То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе... У креирању "Отпора", на пример, директно је учествовао амерички војни аташе у пензији, пуковник Роберт Хелви, који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата. А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг."

Пуковник Хелви упознао је отпораше са стратегијом која је четири месеца раније била зацртана на састанку у Форин офису у Лондону. Мит о томе да Милошевић "нема алтернативу", да је непобедив, мора бити разбијен. Тај мит је био темељ на којем је почивала структура полиције, војске, медија и политике. Кад се тај темељ једном разбије, стубови подршке се сруше.

Хелви је председавао на неколико таквих састанака. Чланови "Отпора" су се увек враћали с новим практичним знањем, опремом и торбама пуним пара, пише Тим Маршал. Њихов једноставни слоган "Готов је!" деловао је страховитом снагом. Штампано је готово три милиона ових налепница и постера. Сваки пут кад би се појавила спрејом исписана порука, налепница, или постер са речима "Готов је", крунило се ново зрно песка са Милошевићевог пешчаног замка.