Аналитичар медија Иштван Каић, говори о томе како су разни професори на све начине покушавали да оспоре дисертацију министра Небојше Стефановића и министра Синише Малог неубедљивим аргументима хватајући се за цитиране делове, који су саставни део готово сваког академског рада.

Текст преносимо у целости.

„Она је пре три године имала велики проблем у вези са докторском дисертацијом, оспоравали су је да је плагијат... Али је комисија Медицинског факултета где је полагала, донела одлуку да је она доста плагирала али да има и доста њеног рада, те је са 7:1 гласова докторат остао“. Овај детаљ је 17. јула, за новоизабрану председницу Европске комисије и бившу министарку одбране Немачке Урсулу фон дер Лајен, у јутарњем програму ТВ Н1 изнео писац Иван Ивањи, чији син, осим што је уредник у Времену, пише и антивладине текстове за берлински Тагесцајтунг, које затим Дојче веле преноси назад у Србију без назнаке о томе ко је аутор и представља их као одраз немачког јавног мњења. Али шта нам збиља говоре реченице о Фон дер Лајеновој? Како оне утичу на аргументе који су се могли чути ових дана, као и ових година у Србији да министри и функционери за које се уопште искаже сумња да су плагирали научне радове треба моментално да поднесу оставке?

Кључна манипулативна црта текста који је на сајту Пешчаника био објављен 1. јуна 2014. под таблоидним насловом „Како до доктората? Лако! Случај министра Стефановића“, који је претходно био понуђен Времену и НИН-у и којим је започета афера „Плагијати“ у Србији – била је упадљиво настојање да се по могућству сакрије или макар не потенцира на који начин су његови потписници дошли до података представљених у тексту. На тај начин је искориштена чињеница да на факултетима у Србији тада још нису били у употреби софтвери за проверу аутентичности академских радова, те да шира јавност није ни знала за њихово постојање, па је овај текст могао бити представљен као „вредан и мукотрпан рад тројице младих научника“ из Енглеске, чија су имена и звања испод текста наведена како би ствар деловала још убедљивије: др Угљеша Грушић (доцент, Универзитет у Нотингему), др Бранислав Радељић (ванредни професор, Универзитет Источни Лондон) и Слободан Томић (докторанд, Лондонска школа економије и политичких наука). Они су, према речима Светлане Лукић, „имали довољно храбрости, мотивације, а и жеље да своје слободно време посвете читању и анализи ове дисертације“.

Врло брзо је постало јасно да су ова лица дала свестан пристанак да им имена буду злоупотребљена у преварантске сврхе и да је у пројекту припреме и израде овог текста учесвовао знатно шири круг интересно повезаних људи. Једна од њих је и Анђела Миливојевић из ЦИНС-а која је имала задатак да на Одсеку за постдиполомске студије Мегатренд универзитета затражи увид у Стефановићеву дисертацију и фотографише је телефоном страну по страну, што је учинила још два месеца пре објаве текста. И она је такође прикривала планирану употребу софтвера, признавши то у интервјуу за Журналист 28. јула 2014, где је навела да је одбила да одговори Мегатрендовом особљу зашто фотографише рад јер „новинар не мора да одговара на та питања“. Слике засебних страница Миливојевићева је онда повезала у јединствени ПДФ документ и пропустила га кроз алатку ОЦР препознавања слова како би од графичког могао да настане текстуални документ, који је као такав спреман за даљу обраду у софтверу за проверу аутентичности академских радова и прослеђен накнадно изабраним „научницима“.

То практично значи да је свако са солидним знањем коришћења рачунара и програма за обраду текста, уз поседовање одговарајућег софтвера, био у стању да репродукује кључне делове из текста са Пешчаника и да за то уопште нису потребна никаква академско-научна знања. Када се узме у обзир и детаљ да ниједан од потписника професионално нема ни најмањих додирних тачака са научном облашћу у којој је докторирао Небојша Стефановић, док су представљени као компетентни стручњаци који анализирају његов рад, обмана је још очигледнија. Тек је тадашњи професор финансија на Европској бизнис школи у Висбадену Раша Карапанџа, још један „млади научник“, на истом Пешчанику пет недеља касније у тексту о дисертацији Синише Малог отворено признао да је користио неколико софтвера, од којих се неки могу и бесплатно преузети са интернета, али је и он намерно пропустио да нагласи оно најважније у вези са њима и због чега је процењено да их у почетку кампање не треба помињати.

Оно што у Србији „глупи и необразовани плебс“ није знао и на чију су збуњеност и поводљивост рачунали наши часни професори јесте да резултати софтвера за проверу аутентичности нигде у свету – поновимо то – нигде у свету не могу дати дефинитиван одговор да ли је неки рад плагијат или не. Они могу дати информације о преписаним или сличним, тј. плагираним деловима, али не могу донети процену у којој мери такви резултати утичу на веродостојност, научност и оригиналност комплетног рада или да ли је на основу таквих налаза оправдано или не одузети некоме титулу, а рад у целости прогласити ништавним.

Ово је испрва прећутано управо зато да би се, оно што иначе треба да остане или макар добије епилог у академским круговима, без компликовања одмах пренело на јавно мњење и медијску сферу као унапред „доказани плагијат“, у којој је потенцирана једна једина и притом лажна теза – да присуство плагираних делова, или штавише већ једног софтверског резултата, аутоматски по дефиницији значи да је рад плагијат и да самим тим више није потребно процењивати његову аутентичност. Све то чак не рачунајући да у научној сфери постоје искази, дефиниције, постулати, поделе или факти који се у литератури просто не изражавају на драстично различите начине и већ понављају као чињенице без икаквог цитирања код мноштва аутора, што софтвер такође није у стању да раздвоји. Он је само помоћно средство, алатка са компаративним алгоритмом која помаже при одлуци коју на крају мора да донесе човек, онај који управо има у виду сва ограничења софтвера. Зашто се онда тај след не поштује?

Коловођа медијског насиља, по којем нема разлике између појма плагираног дела текста и плагијата као карактера рада у целости, тада је била професорка Економског факултета Даница Поповић, чије је приземне, уличарским жаргоном зачињене текстове у Политици одобравала на то још увек поносна Љиљана Смајловић. Поповићева је у својој разјарености и саможивости нпр. доказивала плагијате фотографијама на Фејсбуку и захтевала телевизијске дуеле како би понижавала своје мете, док је улогу у афери исплатила и Наградом „Освајање слободе“. У стопу је пратећи, одмах иза ње издвајала се и професорка права у пензији Весна Ракић-Водинелић, која је Стефановићев рад нехотице означила као „медијски доказан плагијат“, чега би се постидео и студент прве године на Правном факултету. Ово лице недавно је своје занимање преквалификовало у песникињу треће доби и својеврсног народног певача, када је на сајту Пешчаника написала две песме, пародирајући косовски циклус – једну посвећену Братиславу Гашићу, а другу Александру Вучићу.

Осим њих две, у обмањивању јавности са академским „шмеком“ учествовали су и Зоран Ивошевић, Србијанка Турајлић, Јово Бакић, Биљана Стојковић, Милован Шуваков, Вида Петровић-Шкеро, Дејан Поповић, Борис Беговић, Ксенија Петовар, Илија Вујачић, Иво Висковић, Ђорђе Павићевић, Сњежана Миливојевић, Триво Инђић, Миљана Радивојевић, Марко Милановић, Миљенко Дерета и многи други. За неке од њих хакованим мејловима касније је утврђено да су били у чвршћој лукративној и организационој вези, са намером да нанесу штету Мегатренд универзитету, спусте његову цену на тржишту, а затим пронађу купца и припоје га неким од постојећих приватних универзитета. Сви они, будући да је овде пре свега реч о медијском деловању, могу се сматрати чистим узурпаторима академског звања које се затим користи зарад утицаја, обмањивања и тровања јавног мњења, те починиоцима медијских атентата чији су пример следили или су их, с обзиром на тзв. академски ауторитет, као покриће експлоатисали бројни опозициони политичари и новинари.

Да је ЦИНС био умешан у читав посао, према неформалном сведочењу бившег команданта Жандармерије Братислава Дикића од 22. јуна 2014, знао је и тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић који је том информацијом уцењивао министра унутрашњих послова, забринут због обелодањивања контроверзне улоге УКП-а током истраге и потраге за Дарком Шарићем, те Миловићевих веза у бројним новинарским редакцијама које је користио у незаконите сврхе. На месту главног уредника ЦИНС-а тада се налази Стеван Дојчиновић, поред Вука З. Цвијића, један од Миловићевих најближих, најлојалнијих и захваљујући томе најкорумпиранијих новинара у Србији; шеф УКП-а смењен је истог месеца када је пуштен и поменути текст на сајту Пешчаника о Стефановићевом докторату. Дојчиновић ће почетком 2015. добити новац за покретање специјалне осветничке ћелије против актуелне власти под називом КРИК, док ће Цвијић бити премештен из Блица у НИН, због вишемилионске тужбе коју је против Швајцарско-немачког власничког конзорцијума, већином баш због његових текстова, покренуо и добио Станко Суботић.

После три стручне комисије, које су поводом докторског рада Небојше Стефановића заседале на Мегатренду, састављене и од професора са мешовитих универзитета, а најзад и искључиво са Универзитета у Београду, закључено је да су све радње у вези с пријавом, припремом и одбраном наведене докторске дисертације биле у складу са законом и академском праксом, док његова научна аутентичност није оспоравана. Део острашћених медија и јавних личности који су водили кампању и хајку против Стефановића дигли су руке, јер су у међувремену закључили да су успели да прокажу како министра, тако и Мегатренд који се сада води као метафора за ексклузивну производњу напредњака.

Озбиљан проблем појавио се ненадано пет година касније, када је друга по реду комисија на Факултету организационих наука дошла до закључка да је дисертација Синише Малог проблематична у око 7 одсто целокупног рада, тј. да садржи плагиране делове, али да они као такви конкретно не утичу битно на аутентичност и не компромитују вредност његовог научног рада. Значај овакве одлуке са медијског аспекта је у томе што се испоставља да наједном управо она прети да разоткрије отпочетка потискивану суштину у вези са софтвером за проверу аутентичности – да могу постојати плагирани делови а да се сам рад не прогласи плагијатом, као што је то свуда у свету, па и код новоизабране председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен – и тиме поремети читаву логику кампање која се води још од 2014, прикаже је као апсурдну, а њен декларативан мото о „академској честитости“ баци право у блато лицемерја и одвратности. То је алармирало већину поменутих учесника да се још једном врате на „место злочина“, с тим што овога пута истурену позицију још екстремнијег коловође од Данице Поповић добија политикант из редова академаца, за кога је додуше мало ко у јавности чуо у време када је афера „Плагијати“ била започела.

Први наступи академика Душана Теодоровића на ову тему датирају од априла 2016, са места председника Одбора САНУ за високо образовање, али и истакнутог члана Покрета слободних грађана Саше Јанковића, у том периоду најозбиљније опозиционе групације. У року од два месеца, ТВ Н1 цитираће својим насловима Теодоровића да је дисертација Малог најпре „страшан плагијат“, а убрзо после тога и „безочан плагијат“. Паралелно с тим, отворено напада власт све неодмеренијим речником у све арогантнијим и живчанијим наступима пуним сувишних гестикулација, како би створио ефекат озбиљности и наочитости, али ипак остаје упамћен по изјави за исту телевизију јутро након београдских избора 2018. када је устврдио да су их напредњаци добили захваљујући „паштетама са ликом Александра Вучића које су делили“. Однедавно, ангажован је и као лобиста Н1 и СББ-а, позивајући грађане да раскину уговор са Телекомом свуда где је то могуће и пређу у фирму која је монополиста на тржишту кабловских оператера.

Да би се учинио жртвом и тако још више скренуо пажњу на себе, Теодоровић је као часни академски грађанин у сарадњи са Данасом 9. јула 2016. покушао од себе да направи случај личног прогона јер су органи реда и мира „покушали да га приведу“ уз налог судије за прекршаје. Мало даље у тексту Теодоровић је навео да су га „пре три или четири месеца саобраћајни полицајци у Младеновцу зауставили због прекорачења брзине од 15 километара и написали му казну“, што је било довољно да наслов прилога гласи „Неко се свети академику Теодоровићу?“.

Био је међу првима који је 2017. напустио Покрет слободних грађана незадовољан понашањем лидера и својом улогом у том политичком колективу, да би годину дана касније већ постао један од најватренијих и најекстремнијих говорника на протестима „1од5милиона“, залажући се за прекид дијалога с влашћу и бојкот парламента. Главни мотив на протестима му је управо прича о плагијатима помоћу које форсира културфашистичку сегрегацију, где су маловредни „други“ увек они који су део владајуће гарнитуре или гласају за њих. У својим гостовањима и интервјуима, од самог старта и без икаквог увода наступа острашћено и већ у првим реченицама, попут Јове Бакића, изговара низ увреда и израза омаловажавања на рачун председника Србије и његових сарадника, прегнантно их криминализујући.

Лицемер какав јесте, управо ће он бити тај који ће за све што константно чини Вучићу оптужити њега да је својим текстом „Елита и плебс“ у Политици учинио другима, покрећући петицију против говора мржње. Пре тога покретао је петицију за смену Муамера Зукорлића са места председника Одбора за образовање и науку Скупштине Србије као „део борбе за европску и бољу Србију“, а почетком 2018. скупљао је потписе за покретање етичког поступка против ментора Синише Малог са ФОН-а, професора Ондреја Јашка, којег је прогањао и практично му претио незадовољан радом прве комисије, као и осталих чланова академске заједнице који су били задужени за одбрану дисертације Малог.

Покушај Теодоровића да своје агресивно понашање институционализује у тобожњу борбу за академску честитост није прошао незапажено јер је постајао све опсесивнији. Академик не само што је вршио јавни притисак, претећи колегама са државног ФОН-а, него је 2. јуна, бесан због последње одлуке комисије коју је потврдило и наставно-научно веће тог факултета што око 7 одсто плагираног садржаја није довело до поништавања научног звања, у интервјуу за емисију „Мост“ на Радију Слободна Европа, запретио да ће покренути поступак да се том факултету одузме акредитација како за докторске, тако и за мастер и основне студије. Потом је извређао и омаловажио више од осамдесет чланова наставно-научног већа ФОН-а, наводећи да „ти људи не би могли да буду професори универзитета ни на једној пристојној школи у развијеним земљама“ – само због тога што нису дозволили да победи манипулација из 2014, по којој је налаз софтвера „по дифолту“ доказ за плагијат и/или разлог за поништавање звања.

Како би се извршио притисак на другу комисију и поручило шта може да се деси свакоме ко буде погрешно гласао, пет месеци пре донете одлуке, 3. јануара, у Теодоровићевом омиљеном дневном листу Данас – због којег је, према сопственом признању, спреман да бојкотује кафиће и не кафенише у њима ако га немају – појавио се текст писан по методологији шалтер-организација КРИК, ЦИНС и БИРН „Ментору Синише Малог и сарадницима 2.000.000 динара од Контроле летења“, премда о Малом у прилогу уопште није реч нити се било где помиње. У њему се отворено алудира да је Ондреј Јашко само због тога што је дозволио Малом да докторира добио противуслугу од државне компаније СМАТСА, посао у изради предлога нових аката о организацији и систематизацији послова, при чему су, према демантију управе Контроле летења, износи у тексту потпуно нетачно представљени и вишеструко увећани. Тај лист је уз Блиц у исто време спекулисао о томе да ли ће Душан Теодоровић бити кандидат Савеза за Србију на следећим председничким изборима, на тај начин га још јаче политички профилишући, а сам академик већ увелико даје своје „експертско“ мишљење по свим политичким питањима.

У сарадњи са Рашом Карапанџом и Дубравком Стојановић са Филозофског факултета, Теодоровић је поднео жалбу на одлуку ФОН-а Сенату Универзитета, док је истовремено она исмејавана од стране низа истих оних медијских тровача и атентатора из 2014, па је тако пензионерка Весна Ракић-Водинелић, уз Србијанку Турајлић, поставила питање какав је то доктор Синиша Мали од 93 процената, циљајући на апсурд постојања квантитативног лимита у уделу плагираног садржаја према којем би се одлучивало да ли је могуће задржати дисертацију или не. Чини се да је на овакав покушај наставка манипулације над употребом софтвера, у мору сличних притисака, најтачније одговорила ни мање ни више него сама ректорка Универзутета у Београду, Иванка Поповић. Она је 11. маја недвосмислено рекла: „Лимит не може бити квантитативно прописан јер су могуће врло различите интерпретације контекста зашто је текст преписан. На ментору и комисији која анализира налаз софтвера за проверу оригиналности текста је да утврди да ли је разлог преузимања текста оправдан или не.“ Тако је иницијална теза завођења маса Данице Поповић стара пет година, али и самих аутора текстова у служби готових доказа, једним ударцем разнета у парампарчад.

Неколико професора, из протеста што Сенат није утврдио да је дисертација Малог плагијат и моментално је поништио, поднело је оставку на функције у разним телима Универзитета, а међу њима и Огњен Радоњић, још један агитатор који се „прославио“ реченицом да медијске хајке може да води једино власт. Априла 2019. Душан Теодоровић постао је нека врста фронтмена у салонској групи интелектуалаца која себе назива „Самоодбраном“, а међу чијим су члановима већином они познати по екстремистичким, агресивним и насилничким моментима реталиације, или пак садизму који кријумчаре у форми уметности карикатуре. Циљ ове групе људи нехотице је можда најбоље 4. јула у Времену изразила некадашња председница Врховног суда Србије и особа која је са те позиције једино Срђи Поповићу, адвокату породице Ђинђић, одлуком од 23. априла 2007, забранила телевизијски пренос завршних речи из Специјалног суда са процеса за убиство премијера – Вида Петровић-Шкеро – да својим ауторитетом подстакну младе људе „који ће хтети и бити спремни да се боре, па главом кроз зид“.

Ићи „главом кроз зид“ стазама сервиране манипулације о томе на који начин се доказује плагијат док се онај који то просипа налази довољно далеко од борбених линија, управо је оно што је свих ових година афери „Плагијати“ давало крила. Професорско хушкање студената против власти зарад користи тих истих професора и улога „топовског меса“ одувек је била прва лекција о академском разочарењу коју студент учи на својој кожи. Једна је ствар свакако сачекати и уважити одлуке надлежних о вредности и аутентичности нечије дисертације, сложили се ми интимно са њом или не. Право питање, међутим, гласи: Зашто бисмо се због те ствари правили да не умемо да је раздвојимо од манипулације само зато што протуве које ту манипулацију спроводе у овом случају носе академску мантију?

Аутор текста: Иштван Каић, аналитичар медија