БОМБАРДОВАЊЕ 1999. године није било избор нити прилика за испуњење политичких циљева СР Југославије. Рат је био наметнут.

Да је све водило ка оваквом, најцрњем исходу, било је јасно и годину дана раније, а прве назнаке оваквог епилога уочене су још 1996. године. Тада је, без много медијске помпе и политичке припреме, на сцену ступио - тероризам. Појава такозване Ослободилачке војске Косова и прва убиства полицајаца, српских и неалбанских цивила означили су почетак локалног сукоба који се завршио здруженом НАТО акцијом.

Данас се често пренебрегава да је рат на Косову и Метохији трајао и 1997, да би се разбуктао током велике албанске побуне 1998. године. Постоји више индиција да Запад плански није третирао статус Косова и Метохије током распада Југославије. О томе није било речи на конференцијама и преговорима у Лондону 1992. нити у Дејтону 1995. године. САД и Европа су Албанцима прећутно послале сигнал да се спремају за рат, у коме ће намирити своје интересе и докусурити већ уморну и исцрпљену Србију.

Нова иредента није имала милости. Осим са полицијом, албански терористи сурово су се обрачунавали и са својим сународницима који су били лојални држави у којој су живели. Током 1996. и 1997. године ређале су се заседе на патроле МУП, отмице, ликвидације... Дечани, Штимље, Пећ и Подујево су места првих терористичких напада ОВК. Реакција државе била је неминовна.

ПРОЧИТАЈТЕ И: ОТКРИВЕНА НАЈВЕЋА ТАЈНА БОМБАРДОВАЊА: Милошевић годинама покушавао да купи С-300, да је успео не би смели да изведу агресију, Јељцин нас је издао 1999!


Бивши британски војни аташе у Београду Џон Кросланд у Хагу је описао пут ОВК од терористичке до "ослободилачке" и "патриотске" организације за свега десетак месеци 1998. године:

"Председник САД Бил Клинтон, државни секретар Мадлен Олбрајт и главни преговарач за Косово Ричард Холбрук донели су одлуку да мора да се промени режим у Србији. ОВК је требало да буде средство да се то оствари. Од тог тренутка све наше резерве према овој групи постале су неважне", сведочио је Кросланд.

ЗИМА ОДЛОЖИЛА АГРЕСИЈУ НАТО армада дигнута је у пуну борбену готовост још с јесени 1998. године, али акција је одложена због договора Милошевић - Холбрук. Није мало извора, међутим, који тврде да је агресија плански одложена за наредну годину. Процена је била да је пролеће повољнији период за дејство авијације, али и за евентуални копнени удар. Поједини историчари и аналитичари сматрају да је НАТО покушао да купи додатно време како би стекао јачи алиби за акцију.

Почетком 1998. године ОВК је заузела простор и путеве на трећини територије Косова и Метохије. То је био повод да држава крене у офанзиву, која је у домаћој јавности оцењена као највећа антитерористичка акција икада изведена у Европи. Ликвидиран је вођа терориста Адем Јашари у селу-утврђењу Доњи Преказ, ослобођен је Ораховац, терористи су потписнути из Дренице, одблокирани су путеви и комуникације...

Међународна заједница, међутим, није могла да допусти пораз њихових савезника на терену. Снаге НАТО почеле су да се гомилају у околним земљама - Италији, Македонији, БиХ... Оружје је већ почекло да звецка.

Споразумом између Слободана Милошевића и Ричарда Холбрука, 28. септембра 1998. године окончана су сва дејства српских снага безбедности на КиМ, а ратни планови НАТО привремено одложени.

У Покрајину је, како је планирано према тешком муком постигнутом договору, стигла Верификациона мисија ОЕБС, предвођена америчким обавештајцем Вилијамом Вокером, са задатком да прати активности на терену. Ова група је без сумње одиграла најсрамнију улогу у овој косовској епизоди и извршила потребне "земљане радове" за ратна дејства. Отворено се сврставајући уз албанске терористе, "верификатори" су нескривено радили на припреми за предстојећу војну интервенцију. Њихов улазак на КиМ био је и сигнал побуњеницима да се консолидују и врате на положаје с којих су потиснути. Пред очима српских снага безбедности, чије су пушке биле закочене, Албанци су се груписали, укопавали, наоружавали, мобилисали снаге. Одговор на то није било могуће дати.

Разговори у Рамбујеу, а потом и у Паризу, почетком 1999. године су у потпуности открили план Америке и НАТО. Он је укратко гласио: Београд треба довести у ситуацију да нема излаза осим прихватања наметнутих услова. Свако одбијање биће сурово кажњено, а експедиција, увелико распоређена и наоружана, чекала је само знак.

Ђаковица


Запад је почетком 1999. године донео све ратне планове и усвојио сва потребна документа. НАТО је почетком 1999. године био потпуно спреман за агресију. Тражио се само згодан повод.

Он је нађен у акцији српске полиције у селу Рачак, код Штимља. Сукоб и ликвидација наоружаних терориста, уз манипулисање чињеницама, харангирање Вилијема Вокера и невиђену медијску кампању, искоришћен је као "легитиман разлог за војну интервенцију", која ће почети 24. марта.


ЛАЖ ИЗ РАЧКА

Полицијска акција против терориста у селу Рачак 15. јануара 1999. сматра се формалним поводом за дефинитивни крај споразума Милошевић - Холбрук и почетак припрема за агресију. Ова интервенција МУП Србије, незапамћено агресивном медијском кампањом и низом манипулација, добила је светски одјек.

Вилијам Вокер у Рачку / Фото ЕПА


Село Рачак код Штимља било је почетком 1999. године јако упориште ОВК и база терориста одакле су полазили у акције против снага ВЈ, МУП и цивила. Командант Треће армије ВЈ генерал-пуковник Небојша Павковић у свом ратном дневнику описао је ове драматичне догађаје:

"Руководство полиције о акцији обавестило је медије, неке невладине организације, а на терену си биле екипе страних агенција Ројтерс и Асошијејтед прес. Јединице полиције су током ноћи блокирале Рачак, а акција је почела у зору. Ликвидирани су стражари на прилазима, а борба са терористима трајала је до 12.30. Терористи су се повукли, уз велике губитке, а полицајци, чланови Верификационе мисије и новинари су ушли у село. Јединице МУП напустиле су село око 15.30, после чега је људство замењено. Полиција се повукла у Штимље, после чега су током ноћи терористи поново ушли у Рачак и почели да 'режирају догађај'. Током преподнева 16. јануара стигао је и Вилијам Вокер. - Нисам адвокат, али реч је о масакру који је злочин против човечности - рекао је он.


КЛОПКА У РАМБУЈЕУ СУСРЕТ српске и албанске делегације фебруара 1999. године у француском замку Рамбује, уз посредовање међународних представника, у светској јавности се описује као последњи покушај да се проблем Косова реши мирним путем. Ова конференција за српску страну била је свесно постављена замка да се КиМ отме елегантно, за столом. За случај неуспеха, припремљен је још опаснији сценарио - рат. Чланови делегације СРЈ данас су сагласни да се у Рамбујеу није преговарало, већ да је Београду намакнута омча. Био је то ултиматум са коначним циљем уласка НАТО трупа у Југославију. Другим речима, окупација. Предложени споразум подразумевао је пуну контролу територије и ваздушног простора од стране НАТО. Њихови војници добили би, према нацрту, право на слободан пролаз преко Југославије, бесплатно коришћење војних база, лука и аеродрома, као и услуге свих наших служби и апсолутну заштиту од сваке одговорности. Спорни документ предвиђао је и референдум о статусу Косова после свега три године. Понуђени споразум заправо је био само прелазни оквир за коначно отцепљење КиМ. Услови изнети на сто у Рамбујеу нису били прихватљиви за српску страну. Веома брзо и на Западу је постало јасно да Београд није био кривац за крах преговора. Најтачнију оцену ове предратне епизоде дао је Хенри Кисинџер: - Текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију, изговор за почетак бомбардовања - рекао је Кисинџер.

Био је то почетак режије и велике преваре о масакру цивила, који је у свет пласирао Вокер."


ПРОЧИТАЈТЕ И:НАТО и САД морали би да имају већи осећај стида према Србији



ПРИТИСЦИ НА СРЈ И ГРАЂАНЕ

ВОЈСКА Југославије, а посебно њена Трећа армија, која је деловала на Косову и Метохији, током 1998. и почетком 1999. године нашла се на удару више континуираних операција које су представљале увод у операцију НАТО.

* Дејство терористичке ОВК, против које су снаге безбедности СРЈ повеле велику антитерористичку акцију која је трајала од јуна до октобра 1998. године.

* Србија и ВЈ биле су изложене темељној обавештајно-субверзивној операцији, коју су извеле америчка посматрачка мисија на Косову, ОЕБС и НАТО, на челу са амбасадором Вилијамом Вокером.

* Мобилизација и груписање снага НАТО и терориста на територији Македоније, Албаније, Грчке, као и у Јадранском и Средоземном мору.

* Психолошко-пропагандна операција НАТО у циљу застрашивања грађана СРЈ. Њен циљ је била сатанизација српског народа и руководства државе и припрема светске јавности за предстојећу агресију. Током пролећа 1999. проширена је тезом о режиму Слободана Милошевића, који је био наводна мета бомбардовања, а не држава и народ.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Без извињења и две деценије од бомбардовања


"ДУПЛА КЛЕШТА" ЗА МИЛОШЕВИЋА

САД и њени западни савезници су током 1997. и 1998. године поводом косовске кризе према Београду примењивали политику "дуплих клешта" којима су појачавали свој притисак.

О томе некадашњи амбасадор СРЈ у УН Владислав Јовановић каже:

"Ово питање су успели да интернационализују преко Контакт групе и Савета безбедности, а изнутра дестабилизују уз помоћ појачаних активности терористичке ОВК. Тако су створили ситуацију да Београду наметну разговоре о Косову под америчким, односно албанским условима. Резултат свих ових акција биле су Милошевићеве двоструко везане руке. С једне стране није могао до краја да иде у у неутралисању терориста ОВК, јер их је штитило примирје, а са друге стране није могао да рачуна да ће друга страна поштовати било какав договор."