Поводом једне изложбе на првом месту стоји говор о самом изложеном остварењу. На другом месту је говор о свему у вези са оствареним: о уметнику, омогућењу додира с јавношћу, прихватању од стране друштва, тумачењу и вредновању.

Тако, на првом месту говора о изложби "Чистач" Марине Абрамовић налази се перформанс. Њена ликовна активност је по значају подређена и њоме се овде нећемо бавити. Међутим, у МСУ се не излаже перформанс уживо, него ретроспектива перформанса извођених у току пола века. Перформанс се може дефинисати као активност у оквиру које уметник оформи идеју и потом је, уз наглашено учешће свога тела, лично реализује у стварном времену. Перформанс, дакле, није свако сценско извођење. Пошто једино постоји у садашњости у правом виду, његова ретроспектива, као поглед у прошлост, унеколико пориче бивши перформанс. Ипак, перформанс се може доживети и кроз реперформанс који нема значај оригинала. Иначе, на ретроспективи у МСУ могу се видети сви перформанси које је у току своје вишедеценијске праксе Абрамовићева извела сама или у сарадњи са Улајем.

Полазећи од степена авангардности, познато је да Абрамовићева није увела перформанс, нити прва у њега унела самоповређивање и ритуализовани бол са очишћујућим дејством. То су учинили Рудолф Шварцкоглер и Ђина Пане. Али, међу првима је увела биперформанс и, касније, реперформанс. Такође, развила је богату лепезу разних врста перформанса и остала пола века верна том виду активности.

Прво се могу поменути неки самостални перформанси, рађени од 1973. до 1975. године: Ритам 10, Ритам 5, Ритам 0, Ослобађање гласа, Удисање/издисање, Замена улога. Они су или дводелни минималистички перформанси уобичајени за седамдесете, или континуални - чак и са заменом личности и са излагањем смртној опасности.

Потом настају успели биперформанси, током дванаестогодишње сарадње са Улајем. У неким од тих радова нема живог наступа особеног за перформанс. На пример, рад Љубавници - Ход по Великом зиду, није перформанс нити његова документација, него вредан видео-рад. Да то збивање није снимљено и монтирано, увид у целину не би био могућ. Перформанс не постоји без присуства јавности, но публика не би могла истовремено пратити оба перформера, ни њихов састанак који је истовремено и растанак. Та поента је дирљива, али није кич јер је непатворена.

Прочитајте још - Марина Абрамовић: Ја сам српска уметница (ФОТО+ВИДЕО)

После разлаза са Улајем, Абрамовићева остварује видео-радове и самосталне перформансе остварене у посебној сарадњи с публиком. У раду Уметник је присутан, она покушава да представи размену енергије, што се намеће и као синдром царевог новог одела, јер ту размену није могуће видети. Неки учесници могли су се узбудити и из других разлога, а не услед дејства примљене енергије. Од снимљених и монтираних радова мање је успео један део из петоделног рада Рачунајте на нас. Смрт пориче себе комичним костурима што се клатаре окачени о Марину. У раду Балкански барок три напоредна видеа не могу пренети проблеме које је Абрамовићева имала у своме породичном кругу, нити се може сагледати како је то повезано с дељањем 1.000 костију "до костију". Тако остаје да кости - иако говеђе - непосредно делују својим изгледом, мирисом и Марином која седи на њима, али несигурно дејствују у погледу усмерења симболисања. Рад Балкански еротски еп под кринком Балкана у широком контексту, помоћу српске мушке ношње као знака, у ствари сваљује на Србе примитивно сексуално понашање којем иначе нема узора у српском етосу. Не толико посредством самих перформанса већ помоћу текста о њима, каткад се дубоко раскрива и немио подживот што лежи испод свих активности које је Абрамовићева морала обавити да би се перформанси остварили. На то упечатљиво упућује изванредни видео Лук.

Нема сумње да из свега изложеног на ретроспективи ипак претежно излази колико многи перформанси Абрамовићеве представљају значајно испитивање људског постојања. Узгред, не умањујући значај ретроспективе, намеће се и опаска колико се на њој испољио раскорак између природе перформанса иначе ослоњеног на живу телесност, и његовог приказивања помоћу гомиле електронских уређаја.

Сматрам да је вредело уприличити изложбу Абрамовићеве. Свакако, повољна околност је што су је и страни донатори финансијски подупрли. Али, неће бити оправдања ако домаће улагање у ту изложбу остане несразмерно веће него што ће бити у следеће изложбе. Сви уметници, који већ дочекају своју ретроспективу, заслужују да се за њу обезбеде сва потребна средства за достојно презентовање.