МНОГИ су у Србији доделу Нобелове награде Петеру Хандкеу дочекали као намирење правде. Јер, овај аустријски писац био је ускраћен за многа признања и изложен жестокој критици интелектуалних и других елита са Запада, управо због недвосмислене подршке нашем народу у време ратова деведесетих, а посебно током и после бомбардовања Србије (због кога је говорио да има гађење према људској врсти) и уласка НАТО трупа на Косово.

И Бихнерову награду је вратио у знак протеста због бомбардовања. Када су се против њега подигли челници Диселдорфа и ини немачки уметници и интелектуалци, тврдећи да је неприкладан за награду "Хајнрих Хајне", јер је посећивао Радована Караџића и био на сахрани Слободана Милошевића, и то признање је вратио. Од новчаног дела Ибзенове награде (коју сматрају еквивалентом "Нобела", за драмску литературу), пре четири године, 50.000 евра донирао је за децу у Великој Хочи, у Метохији.

- Троструко сам срећан - каже, за "Новости", академик Милован Данојлић. - Награђен је сјајан писац, пожртвовани пријатељ нашег народа и мој лични пријатељ. Трудио сам се колико сам могао да му искажем нашу заједничку захвалност. Пре петнаестак година сам му уручио скромно признање из Фонда Живка Топаловића. Свечана додела обављена је у париском атељеу Петра Омчикуса. У Француској комедији то није било могуће, пошто су му тамо скинули један комад са репертоара због солидарисања са нашим оклеветаним народом. Потом сам га предложио за иностраног члана САНУ и за носиоца Златног крста кнеза Лазара. Оба предлога су прихваћена: на тајном гласању у Академији, добио је највећи број гласова. Браво Петре, издржао си, а и ми смо с тобом издржали.

Прочитајте још - Нобел за Петера Хандкеа: Победила је књижевност

Да и међу западним писцима има оних који су сматрали да му због изузетног књижевног рада, како драмског, тако и прозног, припада Нобелова награда, можда најбоље говори изјава Елфриде Јелинек, када је пре 15 година постала лауреат највишег признања:

- На листи књижевника који су пре мене заслужили "Нобела" била су најмање двојица Аустријанаца. То су Томас Бернхард и Петер Хандке, двојица наших великих класика. Како је Бернхард, нажалост, прерано преминуо, ова награда је с пуним правом чекала на Хандкеа, који је по мом личном редоследу, али не само моме, то признање завредео пре мене.

Нобелова награда није изненадила ни дугодишњег преводиоца Хандкеових дела на српски и његовог великог пријатеља Жарка Радаковића. Из године у годину, како каже, Хандкеови поштоваоци у Немачкој ово признање, не без основа, прижељкују.

- Почетком деведесетих, како ми је причао његов издавач, два пута је био у најужем избору - прича нам Радаковић. - А онда, 1997, копља су се ломила између Харолда Пинтера и њега. Чланови комитета нису могли да се договоре, па је признање припало италијанском драмском писцу Дарију Фоу.

Редитељ Љубиша Ристић, још један српски пријатељ Петера Хандкеа, у шали му је предлагао да се декларише као словеначки писац, јер ће тако лакше добити Нобелову награду.

- Фантастично је што је напокон добио "Нобела" - каже Ристић за "Новости". - У свету се много боље зна ко је Хандке као уметник. Код нас се он своди само на пријатеља српског народа, а мало ко је упознат са тим да је он, после смрти Харолда Пинтера, највећи живи драмски писац, и највећи светски писац уопште. То што један такав књижевник разуме свет у коме живи и подржава наш народ, само је један плус приде. Поред тога што је велики пријатељ Срба, он је највећи Југословен од свих нас, јер то се не искључује.

Када је био градски секретар за култутру, Владан Вукосављевић је предложио Петера Хандкеа за почасног грађанина Београда (2014), а као министар културе и информисања, пре две године угостио га је на скупу "Београдски контрапункт":

- Хандке је највећи живи писац немачког језика, али и немачке књижевности уопште, који је изузетно значајан и за глобалну културу. Нобелова награда је тако отишла у праве руке, али рекао бих са великим закашњењем. Заобилазила га је до сада пре свега због његове наклоности према српском народу, његовој историји и култури. Имати једну такву величину на својој страни велика је почаст - закључује министар Вукосављевић, напомињући да је за нашу културу од великог значаја често присуство овога писца у Србији, који је у току са свим културним и уметничким догађањима код нас.

Редитељ Младен Матерић, који је тренутно у Тулузу, чим је сазнао за награду позвао је свог пријатеља:

- Када је чуо да је постао нобеловац, отишао је у шуму да се прошета - открио нам је Матерић. - Та награда била му је ускраћена и одлагана унедоглед због његовог става према Србима деведесетих, због онога у шта је веровао да је истина, и био у праву. Ово је сада као исправка. Ако им је стало до тога да та награда буде тако важна и вредна као што би требало да јесте, и да буде заиста књижевна, онда је, надајмо се, ово, вероватно, повратак на тај пут.

Од када је средином деведесетих објавио путописни есеј "Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију", који је покренуо лавину негативних осећања на Западу, али и топлину са којом га је примао наш обичан народ, Петер Хандке се често враћао у наше крајеве. Говорио је да у Србији и Републици Српској живи истинска Европа, традиција од Платона, Сократа, Софокла, Хомера, чистота која траје две хиљаде година.