КАДА је уметница Јелена Аранђеловић почела да слика платна на којима су представљене уличне реконструкције, тренутно изложена у Продајној галерији Београд, обимних грађевинских радова у центру престонице није било ни на видику.

Ови призори са багерима, део су њене поставке "Трагови злочина и докази среће 2.0", на којој су и дела са реминисценцијама на прошлост и она која промишљају и реагују на садашњост. На њима се, како каже ауторка, као у вртлогу преплићу и друге, ванременске теме, али и отвара питање шта је иза слике, између редова...

- Када сам размишљала о уличним реконструкцијама, имала сам асоцијацију на рани немачки романтизам и Каспара Давида Фридриха - објашњава уметница. - У том контексту, занимао ме је појединац који се налази испред слике и схвата да је коначан и крхак, али и да је део нечег великог, као што је живот. Било шта да ради, свако од нас мора да схвати да је битан фактор и да учествује у креирању стварности. Позиција уметника тако јесте субверзивна.

У овом циклусу слика, започетих 2017, урбане реконструкције повезала је са два појма - урушавањем и стварањем:

- Схватила сам да људи активније реагују на деструкцију него на производњу форме - додаје Аранђеловићева, која слике ствара према сопственим, документарним фотографијама. - Сензационалистички, или популистички, људе више привлаче саобраћајни удеси, убиства... Савремени човек има потребу за сталним сензацијама. Као да смо еутаназирани док се не деси нека несрећа. Као да нам није тога довољно. Наше време карактеришу и брзина и немогућност човека да то прати. Али и константно трошење. Недостаје нам нека оаза, макар то било и градско двориште, које у себи носи метафоричност пролазности.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Слободан Накарада: "Чистач" ће бити спектакл

Сликарку, која је дипломирала и магистрирала на београдском ФЛУ, а део школовања, као стипендиста француске владе, провела и на париском Бозару, опседа обичност, са којом, каже, иде и читава једна филозофија:

- Мало водимо рачуна о другим људским бићима поред нас. Све нам је постало доступно и нормално, а заправо живимо у једном абнормалном систему. Како каже Томас Бернхард, човек више не зна шта ће му се десити када изађе на улицу.

Улица као јавни простор и град са свим својим контрастима су јој као ствараоцу веома битни, јер јој отварају нова поља размишљања и истраживања.

"Уличне реконструкције"


- Не водим се као већина уметника тенденцијом да прво направим концепт, а да потом настане дело, већ пратим инстинкт - наставља Јелена Аранђеловић. - Градски призори тичу се свакодневице и исконски ме привлаче. Покрећу у мени нека дубља питања, која се тичу обичног човека, радника, свих нас... Ти призори су ме повезали са Мићом Поповићем, његовим радовима из његове последње фазе, сликама јаке фигурације.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Битеф на пристаништу

ИНТЕНЗИВНА ЛИКОВНА СЦЕНА

ПОРЕД сликарства, наша саговорница се бави фотографијом и излаже са сестром Маријом Аранђеловић, која је на ФДУ докторирала на монтажи и ствара експерименталне филмове. Управо јој је, каже, шароликост наше ликовне сцене узбудљива:

- Ликовна сцена нам је богата и интензивна, а уметници се стварно труде, иако раде у немогућим околностима. Сви ми имамо своје естетике, али смо једна породица, и не можеме једни без других. Што пре то схватимо, видећемо да су те наше међусобне поделе илузорне. Морамо да пратимо и подржавамо једни друге. Мене тај широки дијапазон покреће.