OДЛУКЕ фестивалских жирија се у принципу ретко споре јер је такав посао узалудан и бесмислен. Тога се са правом држи већина заступника јавне речи и тако ће бити и у нашем случају када је у питању друго издање "Сомбор филм феста", који је недавно завршен и о чијем смо победнику писали на овом месту. Ипак... Изразити барем чуђење што по мишљењу трочланог жирија овог Фестивала није адекватно вреднован најбољи српски филм протекле сезоне, ни у целини ни у појединачним деловима, најмање је што може овај критичар, по коме је филм "Шавови" и у Сомбору био збиља супериоран у односу на друге виђене филмове.

На неком замишљеном округлом столу могла би се извести упоредна анализа "Шавова" и других филмова, где би се подробније прегледали сви елементи из којих се састоје ова дела. Таква анализа можда би дала основа за праведније вредновање.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Димитрије Андрејевич Достојевски: Уметност разговора са Богом

Целина уметничког филма или ако хоћете његова структура, главни је квалитет који оцењује било који жири. Ако целина није успостављена - храмљу сви њени делови. "Песма мора да је цела лепа" каже класик наше критике Богдан Поповић. Од Аристотела до Леви-Строса, осећање структуре која се не позива ни на шта друго до на себе саму душа је сваке уметности. У филму је то важније него игде. Аутор "Шавова" Мирослав Терзић показао је да му је ово начело познато, што иначе није случај са многим нашим али и страним ауторима, код којих се могу наћи и добра и мање добра места, али само изузетно она целовитост која филм чини уметничким.

Редитељка првонаграђеног филма "Изван система" Нора Фингшајт влада својом узбудљивом темом, али не у целини, него кроз сукцесију шокантних призора, који појединачно изазивају реакцију гледаоца; њен филм је више низ узбудљивих слика различитог интензитета него повезани наратив; зато и не успева да дође до адекватног краја.

Божидар Зечевић


Аутор мађарског филма "Сутон" Ласло Немеш такође погађа свој главни штимунг, сумрак дуговеког Аутроугарског царства у богатој и слојевитој репродукцији епохе, опет кроз низ живописних призора, ходова камере, игара светлости и разних планова у филму, што открива једну способну режију, али не и целовиту драму. Главни моменти драматургије "Сутона" су нејасни, конфузни и губе се у прегустом ткању покретне слике; филм се тешко развија и прати, од чега трпе и носиоци главних улога. Зато се и на фестивалу награђена главна женска глумица у овом филму (Сизан Виет) тешко сналази у лавиринту којим се провлачи, у бројним и често слепим рукавцима радње.

У далеко бољој позицији била је наша Снежана Богдановић, протагонисткиња "Шавова", којој је аутор Терзић оставио много више места и мотива за креацију свакако најбоље улоге у српском филму последњих деценија. Ако је редитељ Терзић успео у презентацији целине онда је Богдановићева довела апартну, дискретну глуму, саткану од сићушних знакова и готово неприметих геста, до савршенства.

Тај репертоар скривених промена на географији њеног лица, тела и очију, та неосетна, а супериорна владавина сваким кадром у филму означава врхунац филмске глуме; та пригушеност емоција води у глумачку вечност. Наравно и у најбољу женску улогу на фестивалу, коју жири такође није успео да препозна.