У угодном, господском амбијенту старог језгра Сомбора недавно је завршено друго издање најмлађег у породици српских филмских фестивала, чије гесло "Породица народа Дунавско-панонске регије" одређује његов међународни профил. Пионир уметничког филма Ернест Бошњак (1876-1963) отворио је овде још 1906. прву сталну биоскопску дворану, а већ 1909. снимио први играни филм у овом делу света, што фестивалу даје јединствено културно-историјско обележје. И по низу других историјских и културних атрибута, као и солидној инфраструктури, Сомбор одавно заслужује овакву једну филмску смотру и има све шансе да оствари одабрани концепт.


Подунавске кинематографије чине кичму средњоевропског филма и сваке године у орбиту избаце довољно уметничких остварења да се од њих може сачинити програм за поштовање и естетски доживљај. Тако је било и ове године: са тачке гледишта селекције, сомборски фестивал нема разлога да брине за своју будућност. Филмова ће увек бити, а од иначе љубазних и посвећених домаћина, зависи све друго. Уметнички филм се ионако не може видети другде до на телевизији и на фестивалима и зато би ове потоње увек требало подржавати.


Прочитајте још: ПОЧИЊЕ СОФЕСТ: По јутру се филм познаје


Првонаграђен је филм најстарије међу дунавским кинематографијама, немачке, иначе откриће овогодишњег Берлинала, под насловом "Изван система", у режији Норе Фингшајт, тридесетпетогодишње дебитанткиње у категорији целовечерњег филма, награђеног ове године берлинском престижном наградом "Алфред Бауер". То је прича о деветогодишњој девојчици, коју су родитељи одбацили, а која се тешко прилагођава околини и улази у живот кроз болне конвулзије. Озбиљан, на моменте мучан филм о тмурном социјалном пејзажу данашње Немачке, која је успела да бригу о деци обезбеди високим материјалним стандардима, али јој не полази за руком да реши најосновније људске проблеме, гашење породице и друштвени положај обичних људи. Проблем одрастања у друштву, које је занемарило основну ћелију друштвеног живота и све пребацило на друштвене програме, пројекте и тендере, сада се јавља у горем светлу: он је нерешив неолибералним "имплементацијама модела" и "едукацијама" и функционише само на елементарном нивоу породице, која се изгубила, ишчезла и не може се више "ресетовати". Мала јунакиња Бени "гори" у потрази за мајком (која живи поред ње) или другим родитељем (о коме ништа не сазнајемо), за које нагонски покушава да обезбеди неку замену. Она је прави цветић истргнут из усахлог и напуштеног породичног врта: страшно је гледати како покушава да га некако опет засади, и у томе не успева, што буди исконску самоодбрану и агресију. Проблем изгледа решив, али не у овом систему. Све као да је надомак руке, али је све даље од стварности. Систем је на крају способан да смисли само елиминацију из родног окружја и одлазак у далеку Африку (!). Овај сарказам сигурно је у вези са друштвеним моделом фрау Меркел, који је неспособан да реши властите, елементарне социјално-психолошке енигме, него их извози у Африку, одакле увози милионе страних миграната, непознатог социјалног и психолпшког статуса. Такав ненормалнио и апсурдни социјални инжењеринг могао је овде да се преслика у озбиљну филмску метафору. Али није. Недостајало му је, као и јунацима овог узбудљивог филма, одлучније решење.