Свет је вековима, тврдоглаво, сматрао да је виола "мање виртуозан инструмент" од виолине. Овај закон престао је да важи тек у другој половини 20. столећа, када се Јуриј Башмет, жива легенда класичне музике појавио у престижним, најзначајнијим концертним дворанама широм планете, као први солиста "на виолини већој од обичне", мењајући заувек тврда пиомања ове уметности. Гост фестивала "Кустендорф класик" и Емира Кустурице, за "Новости" каже да је на ову револуцију поносан, ако и да је у Србији осетио вредност и пуноћу - заједничког памћења цела два народа.

- Срећан сам јер се све ово дешава. Емир Кустурица ме је први пут позвао у Дрвенград пре неколико година, али због густог распореда наступа који се уговарају годину дана унапред, нисам могао да дођем. Позив је поновљен на музичком фестивалу у Сочију где смо се срели, а ја са напокон ту, на месту о коме сам слушао највише од људи из света уметности. Први утисак је онај из хеликоптера: видео сам невероватне призоре природе посматрајући Србију из несвакидашње перспективе, замолио сам пилота да лет продужи, да то потраје. А онда, изненада - слетање у рај! Два дана сам провео посматрајући обронке Таре, за мене је овдашње отеловљење нестварног у стварности, инспиративно.

* Наступили сте са оркестром "Кустендорф класик", под диригентском палицом Србољуба Динића. Какви су утисци ?

- Нови оркестар је увек изазов, то је ситуација са којом се сусрећем често, али сам овај пут био пријатно изненађен припремљеношћу оркестра, веома сам задовољан. Свирали смо "Харолда у Италији", Хектора Берлиоза. Харолд је лик из Бајроновог лирско - епског спева "Путовање Чајлда Харолда", а Паганини је наручио кончерто на ову тему, од Берлиоза. После првог става, Паганини није био задовољан! Желео је више виртуозности, али је ипак платио аутору! Онда је Берлиоз почео све мање почео да користи соло на виоли, а финале је потпуно без овог инструмента. Такође, Харолдов пут се дешава у планинама, сличним Тари, па су се све коцкице савршено уклопиле у јединственој извођачкој атмосфери.

* Музички свет Вас зна као најбољег виолисту данашњице, дириговање м сте једнако заокупљени, а повремено наступате и на виолини. Откуда оваква ширина?

- Виола и дириговање су ме узели под своје у потпуности, ја то видим као велику предност. Када свирам, осећам да радим нешто што волим највише на свету. Онда у улози диригента исто мислим о том послу. Промена перспективе помаже бољем разумевању музике и извођачког чина. А виолину свирам тек понекад на јавним наступима, када свирамо неки Бахов кончерто или када програм захтева такав ангажман.

Прочитајте још - ПОЧЕО КУСТЕНДОРФ КЛАСИК: Башмет на отварању свирао - Тесли у част

* Избор виоле за једног музичара, виртуоза неограничених могућности није уобичајени избор. Како сте се нашли на овом путу?

- Имао сам среће, после студија и такмичења, коцкице су се склопиле на прави начин, јединствен. Тако сам дошао у прилику да као солиста на виоли, уђем у највеће концертне дворане света: почело је у Амстердаму, Бечу, Токију, наставило се у Карнеги холу... То на овом инструменту, никада није био случај. Зато ме сматрају пиониром, који је први у историји ових земаља и концертних дворана, био солиста на виоли. Када умрем, по "белом свету", памтиће ме највише по томе.

* То што најзначајнији савремени композитори пишу музику баш за Вас, делије као логичан след ствари...

- Мислим да таквих композиција писаних за мене има око 70 или више. Међутим, међу њима су три ремек - дела, већ уписана у историју класичне музике. То су Шниткеов "Кончерто", реч је о сјајном ванвременском делу, ту је Канчелијев "Стикс" са симфонијским оркестром, хором и солом за виолу, као и кончерто Александра Чајковског. Издвајам још композиторе попут Губаидулине, Тавернера, Денисова... На фестивалу у Сочију често имамо светске премијере нових дела, аутора са свих страна света, где се може чути авангардна композиција, експериментална... Има ту и технолошких иновација, људи су у стању да створе невероватне ствари, а ја као виолиста, дозволите да се нашалим, још чекам остарење сопственог сна и то време у коме ће Брамс, Чајковски, Рахмањинов или Бах компоновати за виолу и за мене.

* Годишње имате око 200 маступа, уговорених често годинама унапред...

Да као солиста, али учествијем и на бројним фестивалима као директор, идејни творац и аутор програма... Највећи од њих и свакако најзначајнији у Русији, јесте фестивал "Децембарске вечери". Одржава се сваке године у Пушкиновом музеју у Москви, а оснивач је чувени пијаниста Свјатослав Рихтер. Он је 17 година био уметнички директор фестивала, а ја сам га наследио на тој позицији, што је својеврсно, вредно признање. Специјалност тог фестивала је синтеза сликарства и музике, коју је утврдио Рихтер, музичар посебно везан за ликовну уметност: примера ради, публика испред себе има савршене слике најбољих импресиониста, са свих страна света, а ми свирамо музику исте епохе. Издвојио бих и фестивал у Сочију, то је фестивал културе, не једино музике. Ту уживамо у класици, џезу, поп култури, долазе и светске звезде, имамо оперу, балет, филмове. Уметнички сам директор још једног фестивала, у Минску, где повремено наступам. Све укупно, поменуте послове радим на, не знам тачно, 15 или 16 фестивала...

* Рекли сте ми да ћете се и овде, у Мокру Гору сигурно враћати често. како је дошло до сарадње са Кустурицом?

- Гајим наклоност према Емиру дуго. Упознао са га посредством мог пријатеља Никите Михалкова. Тада још нисам гледао његове филмове. Причали смо, а ја сам без увида у Емирово стваралаштво, схватио да испред себе имам изузетног човека. Свидела ми се његова интелигенција, а посебно родољубље које исказује далеко од куће. Када сам почео да гледам његове филмове, схватио сам да је човек геније. Он је фантастичан пример за многе, посматрајте га и видећете како се знање, енергија и новац могу искористити, да се сан преточи у реалност. И обрнуто, како реалност која није увек сјајна, може постати сан вредан живљења. Коло живота.

* Шта нас уз православље, словенство и ратна савезништва, повезује данас?

- То је питање људских душа. Историја је често трагична, а ми смо дужни да бринемо о памћењу народа. То Кустурица најбоље ради. Морате бити до краја искрени о важним стварима, чак и када вам то не доноси корист. Слушајући њега, осетио сам да су то и моје мисли. Лепо је такмичити се са било ким у свету, у спорту, музици... Али за разлику од неких других, Срби и Руси су имали ратове на својој територији. А рат је убијање, акт против Бога. Ми знамо за ово страшно искуство, не морамо да кажемо пуно, а да се разумемо. Зато се молим за мир, за пут ка Богу, кроз уметност и културу, а не за рат и пут против Творца.

НАЈСИТНИЈИ ПОДСТРЕК

* Ваше бројне биографије "кажу" да потичете из породице музичара?

- То је пренаглашено. Мајка је била лингвиста, а отац инжењер електротехнике, додуше са одличним гласом. Није било професионалних музичара у породици. Зато п остоје неке приче унутар фамилије, у којима је музика детаљ за памћење. Моју баку са мајчине стране, Дарју Аксентијевну нацисти су у Другом светском рату одвели у Немачку. Бака је нестала у ратном вихору без трага. Моја мајка, из потребе да евоцира успомене, истицала је да је бака дивно певала старе народне песме. Некада је и најситнији подстрек довољан, да музика засвира у души детета...