Ако ишта ваља признати Винку Брешану, онда је то грађанска храброст што иде уз нос владајућој парадигми хрватске државне политике, узастопно показујући још од 1996. (нарочито у филмовима "Како је почео рат на мом отоку", "Маршал", "Сведоци" и "Свештеникова деца") да зјапи провалија између фраза о слободи и стварности данашње хрватске државе. Подршка фестивала и критике и нарочито биоскопска популарност Брешанових филмова сведоче о значајној резонанци што већ годинама поуздано штити његова дела од отровне критике, која долази не само од неоусташке братије, него често и од владајућег режима, иначе прилично алергичног на теме којих се Брешан лаћа. Овога пута то је невероватна прича о побуњеним сениорима хрватских "бранитеља" који ископавају мртвачки ковчег Фрање Туђмана из мирогојског маузолеја и вуку га диљем "лијепе наше" да би "оца домовине", после низа гротескних невоља, поново сахранили на неком српском гробљу, у српски ископани гроб, по источном обреду и са прописаним православним опелом! Притом у Туђмановом саркофагу остављају локалног гробара, који излуделом генералу Збора народне гарде (тај сваке ноћи долази да свом команданту исповеда личну опсесију самоубиством), довикује из гроба "Ја нисам хрватски председник, ја сам гробар!". Ова мање бурлеска, а више жестока политичка парабола на моменте подсећа на чувену црну комедију "Невоље са Харијем" (при чему никако не треба сметнути с ума стару загребачку, неузвраћену љубав према Хичкоку), али ту нема комедије, сарказам је горак до мучнине и припада некој врсти морбидног хорора. Четворица очева давно несталих зенги - али и актуелног хрватског министра полиције! - носе фантомке и дресове са именима четворице фудбалера српског порекла у хрватској репрезентацији на прошлом Мундијалу (!), што побуђује министра полиције да их прати и делимично открије њихову сумануту заверу, али је одговор власти још луђи: све се претвара у језиви danse macabre или праву средњовековну сотију, у којој се владаоци и бискупи излажу руглу и грому.

Прочитајте још - ВИНКО БРЕШАН: Много је разочараних државом Хрватском

Фосила, председника Хрватске игра култни глумац пољског и светског филма Данијел Олбрихски, који не буди никакве савремене асоцијације (неодољиво подсећа на једног негдашњег Брозовог загорског пајдаша), коме суицидни генерал на крају предлаже да - веровали или не! - укине садашњу хрватску државу и смисли неку бољу. Кад се све зброји и одузме, то је филм дубоко узнемирене савести једног народа. Шта изнутра буди ову грижу - масовно етничко чишћење или растућа национална нетрпељивост - није сасвим јасно; добро се, међутим, види да је у питању озбиљно обољење.

Превише за један хрватски филм. Брешан је принуђен да смисли неки алиби или бар да како-тако оправда ову лудорију и понуди неко прихватљиво објашњење, али та рационализација делује алогично и субверзивно, дакле надреално и редитељ је оставља недовршеном. Исто говори и принудна симетрија са Муслиманима и Србима, који ископавају Слободана Милошевића (!) и доносе га на дар Лази Ристовском, дону овог предузећа (Карло). Не знамо какви су мотиви његовог учешћа, осим што видимо да Лаза игра "њихове" са истим патриотским заносом као и "наше", што је једна пословична хистрионска особина. Биће да је ипак тајна у чарима "мањинске копродукције", са којом га је "српскохрватски филм", нови фаворит локалних владајућих фактора, заступао на недавно завршеној приградској филмској смотри. Ту је освојио главну награду што може добро доћи у одбрани новог, филмског братства - јединства на "Западном Балкану".