ФРАНЦУСКА уметница пореклом из Пољске Ела Јарошевич специјална је гошћа Друге светске конференције о пантомими, отворене у петак у Београду - која је умногоме у знаку два великана која су обележила њен животни и професионални пут: Хенрика Томашевског и Марсела Марсоа. Ова кореографкиња и пантомимичарка, пионирка на пољу фузије позоришта и плеса, у Вроцлавској опери је упознала Томашевског и помогла му у оснивању Позоришта пантомиме, али и у стварању новог знаковног језика који пантомиму спаја са кореографијом. Доцније је у Паризу основала Европску академију за позориште покрета Студио "Маженија", која симболизује њену комплетну уметност, глумила је и у филму Романа Поланског "Франтик", а била је удата за најславнијег пантомимичара света Марсела Марсоа.

У Србији је боравила и прошле године, и том приликом добила награду за свој рад, а иако није стигла много тога да види, Ела Јарошевич, у разговору за "Новости", каже да су на њу оставили велики утисак страствени људи који покушавају да ураде нешто што нико пре њих није урадио. Један од њих је и наш пантомимичар Марко Стојановић, о коме мисли све најлепше, и као уметнику и као човеку.

* Како бисте дефинисали "маженија метод", који сте развили и о ком сте говорили и у Београду?

- Студио "Маженија" (Magenia), што на пољском значи "сан", основала сам 1974. у Паризу, као први театар тела и покрета. Истоимени метод свакако је заснован и на театру Томашевског, чија сам првакиња била, али и на раду великог Марсоа, чија сам супруга била. Међутим, он никако није имитација Марселовог стила, јер би то било погубно. За сваког ко покуша да га имитира, па и за мене. Речју, мој метод је резултат идеја, мисли Томашевског и праксе, мог сопственог плесног израза, акробатског плеса... Радила сам и у Лос Анђелесу по методи Марте Грејем, класичан плес у Паризу са Сержом Перетијем, шпански и џез плес, и све то је уткано у лични визуелни језик и израз који сам развила. Новинари у Немачкој и Шпанији често су говорили да сам ја за пантомиму оно што је Пина Бауш била за плес.

* Сматрате се заслужном за спајање "ригидне вроцлавске школе" Томашевског са западном школом. Да ли су се у вама икад "борила" два велика, вама блиска уметника?

- Мимика и пантомима, према идеји Томашевског, користе најразличитије могућности израза не би ли пренеле осећања и приче публици. Нормално је, неизбежно, да сам била под интелектуалним утицајем оба та великана са којима сам имала среће да укрстим професионални и животни пут. Међутим, мој супруг је увек говорио да сам ближа стилу Томашевског и да сам се развијала више на Хенриковом него на његовом трагу.


* Први сте успели да у француско радно законодавство уведете статус уметника пантомиме, што је и за Француску огроман подвиг?

- Моји студенти раде четири или пет сати дневно, пет дана у недељи, врло предано се баве веома широким спектром дисциплина у које спада не само пантомима, већ су ту и плес, драма, комедија дел арте, кунг-фу... Управо због ширине тог спектра, њима је званично омогућен статус глумца у позоришту покрета, дакле формулација је шира него "уметник пантомиме". Шест година је трајала моја административна и бирократска борба са три министарства: рада (због могућности запошљавања), финансија (због утврђивања минималне цене рада) и, наравно, културе, а затим и са синдикатом. Пуних шест година, зато што је администрација заиста једно чудо, у свакој земљи.

Прочитајте још: МАНИФЕСТАЦИЈА "ХОМОЉСКИ МОТИВИ": Смотра стваралаштва и ђаконија

* Волите ли, ипак, реч, драму, ону која је исписана у репликама глумаца и где покрети остају у дидаскалијама?

- Обожавам, радила сам са много глумаца, а моја страст никада и није била само пантомима као, ипак, ограничени стил и израз. Не само театар покрета, већ уопште покрет у театру, то је оно што ме интересује, и тајминг, који је апсолутно најважнија ствар у театру за једног глумца. Редитељи глумцима говоре: "Ради нешто са својим телом, мораш се кретати!", али не знају како, ни зашто, нити шта би то ови требало да раде. А морају знати, и шта, и како, и зашто глумац ради. Сваки ред текста који глумци изговарају мора бити у савршеној вези са телом. Када глумац успе да каже много, а да притом уради врло мало ствари - то је за мене суштина театра, савршенство.

* Полази ли то за руком данашњим глумцима?

- Данашњи глумци много причају, само говоре, непрестано просипају речи, једно бескрајно бла-бла... Они се крећу у свим правцима а да притом не кажу ништа. У модерном театру, уколико играју, рецимо, "Хамлета", глумци могу да накриви шешир не би ли били смешни, редитељи могу да стрпају Офелију под туш да би се разумело да је нађена мртва у води... У "Хамлету" се зна зашто, али важније је шта урадити и како то урадити, и редитељи би морали тиме да се баве, да разумеју покрет, пантомиму... За мене је пантомима база, основа свег позоришног израза, а она је у суштини врло једноставна.

Редитељи пречесто погрешно поставе ствари, са сувише понављања, са стално истим изразима и покретима... Може бити и понављања, уколико је оно осмишљено и ако знамо одговор на претходна три питања.


* Чему тежите да научите своје студенте?

- Мој студент висок два метра не може имати исти израз као онај од метар и по висине, али може рећи исту ствар, само на другачији начин. Моја амбиција као професора, моја страст, јесте да им покажем технику, основу. Потом, да сваког гурнем у другом правцу, само за њега намењеном, да свако од њих отвори различита врата и научи да користи технику на другачији, особен, само себи својствен начин. За четири и по деценије, од 1974, погурала сам на различите стазе више од 800 њих.

* Присуствовали сте у Београду и представљању књиге "Поетика геста" о свом супругу. Шта је он унео у ваш живот?

- Велика љубав коју сам живела са својим мужем није била уобичајени однос мушкарац - жена. Најпре, ми се нисмо срели у клубу, на некој журки, већ ме је он видео на сцени. Током целог нашег дугог, заједничког живота везивале су нас иста страст и фасцинација, посвећеност уметности пантомиме и покрета. Понекад смо разговарали по целе ноћи и дане о идејама, реализацији представа. Марсо је био заробљеник свог талента, свог генија. А јесте био геније. Цео свет желео је да га види јер је био јединствен, једини такав на свету.

Копирати Марсела Марсоа, према мом мишљењу је велика катастрофа. Као у филму "Грк Зорба", када на крају, док се све распада у великој катастрофи, он плеше, а свет почиње из почетка... Пантомими је потребно управо то - почети из почетка.

ЧАСОВИ И БАЛЕРИНАМА

* БИЛИ сте и први професор пантомиме у Париској школи опере. Зар је и опери неопходан учитељ те врсте?

- Да, прва у историји која је ангажована као професор пантомиме у тој институцији, а сада мој студент тамо држи часове и наставља ту причу. Када сам ја почела, први студенти били су ми велике звезде Париске опере, но то нису оперски певачи, већ балетски играчи. Било им је неопходно, у балетима као што су "Офелија" и "Жизела", да покретом изразе осећања, али да истовремено изађу из конвенционалног балетског израза.