ПРВИ пут приказан на телевизији после европске премијере, коју је доживео у Београду, на 43. Фесту, уз присуство руског министра културе Владимира Мединског, филм "Батаљон" Димитрија Месхијева представља све што "Матилда" Алексеја Учитеља никада није успела да оствари. Описујући недавно "Матилду" на овим странама после њене телевизијске премијере у нас, рекли смо да је ова "историјска драма" од првог до последњег кадра измишљена, упорно спинована, без иједног упоришта у историјским чињеницама. У том смислу филм "Батаљон" је прави антипод: то је историјска драма солидно заснована на чињеницама, али уметничка фикција високе категорије, која отвара застрашујућу историјску перспективу Русије у судбоносним данима 1917. године. Министар Медински (изборио се, иначе, за право "Матилде" да буде нормално приказана) - уз своју главну функцију и председник Руског војноисторијског друштва - није крио да је био веома задовољан начином на који је предствљен дух друге Велике смутње у руској историји, коју је изазвала Фебруарска револуција. Суноврат у ништавило свега руског и православног почео је под ударима сметењака Керенског, петербуршких дегенерика, грамзивих московских трговаца и посрнулог генералштаба (генерали Алексејев и Рузски натерали су цара Николаја да обичном оловком потпише своје "одречење"). А све то је било само увод у пропаст Русије.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ФИЛМСКА КРИТИКА: Дупло голо

Главни грех Керенског био је самоубиство на које је натерао руску војску, скидајући еполете свим руским официрима и уводећи примат војничких совјета у командовању, што је довело до расула једне од најјачих армија на свету за свега неколико месеци. Још не увиђајући размере свог колосалног злочина, Керенски на почетку овог филма булазни о некој противофанзиви, а када му генерали реферишу о потпуној деморализацији војске, за коју је сам био одговоран, уводи женске "батаљоне смрти" да би подигао морал руском мужику, који је изгубио оца и господара и одбија да се даље бори. Користећи херојство и високу моралност руске жене, Керенски показује Русији овакав један батаљон усред Петрограда, надомак фронта, који се опасно приближио престоници. Тако "батаљон смрти" потпоручнице Марије Бочкареве постаје "последња шанса" грађанске Русије у борби са непријатељем и властитим демонима самоуништења, састављен од племкиња и њихових служавки, сељанки, градских млекарица и оперских дива и уопште једне шаролике "женске Русије", које нам Месхијев осликава са много смисла и разумевања. У једном тренутку била је то збиља последња преостала снага једне огромне земље, и саме утемељене на древном култу Велике мајке, која је навикла да је зову "матушком" у најтежем часу. Кад тај час дође почиње овај филм, а завршава се после пуних 120 минута командом Бочкареве "Јуриш, госпођице!", са којом ове жене одлазе у вечност.

Божидар Зечевић / Фото З.Ј. Мачак


Не, није иронија, него велики изазов за редитеља Месхијева и продуцента Фјодора Бондарчука (сина великог Сергеја), као и носиоца главне улоге у филму ("грофице Татишчеве"), Марију Кожевникову, једну од најпопуларнијих руских глумица, иначе и посланицу у руској Думи. Филм је замишљен као патриотски, и управо зато се нашао на великим искушењима уметничке нарави. Како да прича о чврстој моралној вертикали руске жене, способне да се брани мушким оружјем некад и боље од свог мушкарца, као што је овде случај, ни у једном тренутку не испадне патетична проповед, него животни запис о једном поколењу Рускиња које су имале снаге да се одупру спољном и унутрашњем непријатељу? Огромна популарност коју је филм доживео одговор је на овај изазов, али су то и четири "Златна орла" (руске годишње филмске награде), највиша признања у Мумбају, Хонолулуу и другде, пре свега милионског руског гледалишта, жедног праве истине о својој прошлости.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ФИЛМСКА КРИТИКА: На чијој је страни историја?