СЛИКАРКУ и професорку Ђерђи Ачаји (Бечеј, 1986) поред осталих занимају и чисто ликовни проблеми цртежа: полутон, однос црног и белог, светла и сенке, смела скраћења, пластицитет, извор и угао под којим светлост пада, количина зацрњеног, пропорције, однос главе и тела, итд. То су полазишта, а уходишта су у метафизици ликовног, у филозофији цртежа као најмисаонијем ликовном изразу. Често се на њеном цртежу појављују издвојени и увећани призори главе и шаке. Од шездесетих година прошлог века, од попарта, у модерној и савременој уметности прибегава се увећању композиције, присутном још у фотографији и сликарству међуратног надреализма. У савременом српском реализму има више сликара који приказују људске главе на већем формату. Ђерђи Ачаји јединствена је у српском ирационалном сликарству по проналажењу сопственог начина представљања. Она не ствара реално нити хиперреално, њене драматичне слике припадају свету маште а не стварности. Особена је и по томе што долази из Новог Сада где није развијена сцена имагинарне уметности. Припада врху нове школе српске фантастичне уметности, у којој превагу имају цртачи и најређе ликовне зверке - цртачице. Легендарни цртач и професор Драган Лубарда имао је идеју да су цртачице способније за цртачка достигнућа - видео је њихову предност у грађи женске шаке, суптилнијем карактеру, вековној надарености за вез и фини ручни рад итд.

ПРОЧИТАЈТЕ И:ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Изневерена очекивања


Ђерђи Ачаји је једна од од најбољих нових младих уметница, цртачица и сликарка чија каријера иде узлазном линијом а радови су јој све бољи. Када размишљамо о њеном делу, кажемо уопштено да црта људске главе, јер главе и шаке су оно што идејно представља сам цртеж, одакле он исходи, на шта се своди тело цртача, оно битно што преостаје. Драган Лубарда је тврдио да младе жене за разлику од мушкараца воле да посматрају своје шаке. Кажемо дакле "главе" јер Ђерђи Ачаји не занимају портрети као такви нити миметички пренос података из реалности, ма колико полазила од ње. Она не црта личности већ ликове и улази у једну древну област ликовности, присутну још од уметности старог века - у имагинарни портрет. У том свету ликовности људска глава само је повод за развијање дубљих метафизичких садржаја: од митских и демонских до идеалних и божанских. Најчешће представљени лик у историји уметности Богочовека Исуса Христоса, припада и сфери имагинације. Ђерђи Ачаји са великом ликовном снагом приказује своје људе, чије главе и шаке одваја од тела, осамостаљује, али не тако да лебде већ почивају на тлу. То су ти "Камени спавачи" како их ауторка назива, моћни у сну, између меса, крви и камена, за који је Микеланђело знао да има својство вечног сна. Осим blow-up технике, ова уметница полази и од друге карактеристике српске школе фантастике, од деформације на основу које стилизује и такође гради реално-имагинарни призор.