СВОЈОМ небеском кочијом, грађеном од боја, запловио је у вечна пространства, један од најнеобичнијих људи који су ходали земљом. Урош Тошковић, по оценама ликовних критичара Европе, један од најбољих цртача на свету у 20. веку, који је рођен на Пелевом бријегу код Подгорице, преминуо је у 87. години у родном граду.

Генијални мајстор, живео је своју ликовну поетику и сопствену слободу, тако што је рано напустио све лагодности живота и окренуо се аскетизму.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Из јаве у страву, из страве у главу


- Воде око нас има довољно, а векну хлеба ћеш увек наћи. Зар није и лепо и доста - говорио је показујући како је здрава и мутна кишница са макадамског друма коју је пио.

Хтео је да буде песник, али је божјом промисли постао сликар. Завршио је чувену Уметничку школу у Херцег Новом, у којој су предавали Лубарда и Милуновић, а коју је похађао и чудесни редитељ Живко Николић. Потом је дипломирао у класи Марка Челебоновића на београдској академији, одакле је као стипендиста француске владе уписао школу лепих уметности код професора Бријасона. Две деценије је провео у граду на Сени где је упознао Далија, Пикаса, Сартра... А дружио се са обичним светом, пијанцима, изгубљеним душама, пропалицама, чија му је патња и слобода одговарала. Из тог времена је и анегдота како је, наводно, славни Пикасо хтео да купи Урошев цртеж који му се допао а овај му је одговорио: "Скуп сам ја за тебе". Могуће да је било и тако јер материјално за Уроша ништа није значило. Више је спавао у подрумима Београда, Париза, Подгорице, Бара и Никшића него у хотелима у којима је, ипак, боравио да би "сачувао своју слободу".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Изложба Уроша Тошковића у "Гварнеријусу"

Упознао сам га негде у ово време средином седамдесетих у Херцег Новом. Био је Празник мимозе, седео сам са писцима и бившим новинарима Душаном Костићем и Зуком Џумхуром у бифеу "Београд". Испред широког стакла које нас је делило од улице шетао је човек у војничкој униформи са старим ратним шињелом и пушком о рамену, такође старог кова. Ушао је у кафану и треснуо о сто штруцу хлеба коју је донео под мишком и дрекнуо: "Хладна вечера". Објаснили су ми о коме се ради, а онда се обратио Џумхуру, који је деценијама био врсни кариктуриста "Политике".

- Зуко, лепо се ругаш манама ових нових велможа, али може то јаче. И шире. Ја стално на цртежима иронишем, али цео свет. Здраво је то.

Уистину, смејао са похлепи, у двориштву, полтронству, страхопоштовању као самонепоштовању, овом времену скоројевића, крађе и беде. Сваком спутавању у самога себе, још више у другога. Оставио је траг какав ће тешко ко оставити у уметности на балканским просторима. Бранио је и одбранио слободу. Своју, а делом и других који су бар мало гледали његове цртеже.